Došli komšija S. i Derviš da me obiđu nakon što sam počela raditi zube. Ja sva otekla, jedva pričam, jedem samo pudingasto i molim Boga da se sve što prije i što bezbolnije završi. Utom banu jedna curica iz sela obučena u princezu sve skupa sa čarobnim štapićem da mi pokaže kako se sredila za rođendansku zabavu svoje prijateljice.
– Vidi ti oto, mala ima i čarobni štapić! – konstatova S.
– To je lažnjak! – frknu Derviš.
– Aaaa, ti bi je l’, Derviš, pravi čarobni štapić?
– Nego!
– Pa šta bi uradio s njim, al’ imaš pravo samo na jednu čaroliju?
– Preveo Tuzlansku pivaru u svoje vlasništvo.
– Ja, ja, pa bi zaboravio sve nas i okolo nos’o svoju nadmenost k’o kapu, ih da ti bi!
– A šta bi ti uradio?
– Ja bi’ seku pretvorio u krokodila.
– U krokodila? – tiho prozborim.
– Ja, ja, sekice, u krokodila. Čim ih zaboli zub, otaj zub sam ispada i niče novi tako da u toku života izmijene oko osam hiljada zubiju, nema zubara, navlaka, brušenja, bolova, jok to.
– Šta to pričaš, jadan ne bio? Ko bi nam napravio kahvu, nasuo po čašku, krokodil možda?
– Derviše, krokodil bi bio u našem vlasništvu tačnije u mom, pa da vidim ko bi mi smio pisnit’. Seka je jako fina sad, a kad bi joj se riješili problemi sa zubima bila bi još finija , pa bi’ ja naplaćiv’o ulaz kad je neko dođe vidit’ uživo i eto kafe, pive i svega, još bi’ i u novinama izišli… Razmišljaj dugoročno.
– Odakle ti znaš sve ovo o krokodilima? – upitah ga.
– Kad nemamo pive mi se potušimo u kući i gledamo emisije o životinjama. – objasni mi Derviš – To rođo sve popamti, pa se svuđi pravi pametan, milina ga slušat’!
