Jedne se godine zalomi da rođak i ja za Badnji dan idemo u školu. Imali smo po devet godina. Bunili smo se, ali džaba. Te se poslijeratne godine naša područna škola renovirala i išlo se po znanje u Solinu. Prilikom povratka kući svratimo mi mojoj baki. Pekla se pečenica, veselo društvo nazdravljalo i duh se praznika osjećao na svakom ćošku osim naravno u našim školskim torbama. Ujak koji je stigao iz Austrije nam dade kilogram gumenih bombona. Kesica puna žaba boje fudbalskog igrališta viđenog samo na televiziji sa kreč bijelom podlogom. Čim smo izašli na cestu otvorili smo kesicu i odmah se počeli posluživati. Jeli smo te žabe kao da će nam ih neko ne daj bože oteti. Inače i za nas djecu je bilo pravilo da se posti na ovaj dan. Čim smo stigli kući u našim se stomacima počelo dešavati nešto jako čudno. Za sat vremena smo se otimali ko će prije u kupatilo, a kako je dan odmicao dobili smo i temperaturu praćenu povraćanjem koje je bilo otežano zato što mi one žabe nismo valjano ni ižvakali. Roditelji su došli s posla i našli nas u katastrofalnom stanju. Tog polugodišta više nismo ni išli na nastavu, a tad nastava nije završavala zaključno sa kalendarskom godinom nego je ulazila i sedmicu dana u iduću godinu. Propustili smo sve – i podjelu paketića i uživanje u blagdanskoj trpezi i božićne filmove i sve ono što smo čekali mjesecima. Svako je bolovao za sebe, rođak u svojoj kući, ja u svojoj. Naši stomaci nisu surađivali i odbijali su čak i čajeve koji su trebali da nas vrate u normalu. Sretali smo se samo pred kupatilom do kojeg smo jedva dolazili i u prolazu smo jedno drugom samo odmahivali rukama bez snage da išta kažemo. Bilo je to ovako – mi Bogu dušu, on je neće. Tek oko Tri kralja u januaru kada se duh praznika pakovao u kutije prilikom raskusuravanja jelke, naši su stomačići počeli zaboravljati na one žabe. Kada su žablja vremena ostala iza nas uredno smo sjeli i raspakovali poklone koje smo dobili. Ujaka Iliju smo uredno okrivili za sve ono što nam se desilo, jer pobogu on je odrastao čovjek, pa je shodno tome trebao znati da se nama ne smije dati kilogram gumenih žaba zato što su djeca poznata po tome da nemaju mjere.
Badnji je dan. Naša je renovirana škola skoro pa prazna. Djecu danas ničim ne možeš oduševiti, jer nisu više ona vremena. Ja ni danas nešto naročito nemam mjere, ali sam tokom godina naučila ne svaljivati krivicu na druge za svoje boli. Za rođaka ne znam, jer je još davno sreću otišao potražiti pod nekim inostranim nebom, pa su nam se putevi na svaki način razišli. Doduše, jedna je stvar ostala ista uprkos svemu – od gumenih bombona bježimo i on i ja kao đavo od krsta već godinama.
