Naslovna Istaknuto Ivo Andrić o Franji Asiškome

Ivo Andrić o Franji Asiškome

487

Malo je poznato da je Ivo Andrić, naš književni nobelovac, napisao i objavio jedan tekst o sv. Franji Asiškom. U „Srpskom književnom glasniku“, n. s. knj. XIX, br. 4; koji je izašao 1926. godine, dakle na 700tu obljetnicu Franjine smrti, potpisan pseudonimom „R. R.“, Andrić objavljuje rad naslovljen „Legenda o svetom Francisku iz Asizija“. Donosimo na stranicama Hrvatskoga glasnika ovaj Andrićev relativno nepoznat tekst, koji Franju iz Asiza prikazuje u jednom novom, svježem povijesnom i književnom kontekstu. Ostavljamo originalni Andrićev vokabular i jezičnu formu iz razloga da čitatelj upozna kakav jezični stil Andrić koristi krajem 20ih godina XX. stoljeća.

Priredio: Franjo Ninić

LEGENDA O SVETOM FRANCISKU IZ ASIZIJA

U oktobru ove godine navršava se sedam stotina godina od smrti velikog mistika i askete Franciska iz Asizia, sveca katoličke crkve i jedne od najmarkantnijih pojava u duhovnom životu sveta. Povodom toga jubileja, koji će i katolička crkva i zvanična Italija svečano proslaviti, i onako velika literatura o sv. Francisku povećava se svakodnevno sve novim delima. Ličnost koja je inspirisala pesnike od Dantea do Anatola Fransa i Danuncija, pa Đota i slikare renesanse, i danas je predmet interesovanja i studija, i to ne samo za istoriju religija i crkava nego i za istoriju književnosti i umetnosti, za medicinu, psihologiju i sociologiju.

Naše vreme – i mi s njim – nema razumevanja za asketski ideal života, a još manje ima sklonosti da ga praktikuje. Sasvim su druge, i protivne, vrednosti koje se nalaze na površini, i druge ideje koje su na vlasti i kojima služi naše vreme, i mi s njim. Ali s druge strane, asketski ideal života nije potpuno iščeznuo, niti će ikad iščeznuti. Ne samo da on u pojedinim periodima neočekivano provaljuje i slavi svoje razorne trijumfe, nego ni u nama samima, deci jednog pokolenja koje je vođeno sasvim drugim težnjama, on nije potpuno ugasnuo, nego tinja u dnu duša i ima svoju minutu vlasti kad nas neočekivano skrušuje i stavlja pred večnu svoju dilemu: vidljivo ili nevidljivo, zemno ili nebesko? Zato je interes za ličnost velikog italijanskog askete danas u celom svetu tako velik. Jer, ako ostavimo po strani interes katoličke crkve, koji je razumljiv i opravdan, tako reći profesionalan, ako odbijemo i interes današnje zvanične Italije, koji je isto tako razumljiv, ali manje opravdan i često neumesan, ako odstranimo i sve ono što ima snobovsko i neiskreno u interesovanju mnogih esteta i sinova ovoga sveta koji teže samo da zadovolje svoju nezdravu želju za neobičnim i retkim, ako sve to odbijemo, opet ostaje gola i čista legenda o jednom podvigu duha u kojoj ima mnogo večnog i opšteljudskog. Ta legenda vezuje trajno malu italijansku varošicu Asizi sa sličnim duhovnim podvizima drugih vremena i drugih zemalja i kontinenata.

Krajem XII stoleća živeo je u severnoj Italiji, u Asizi, kamenitom gradu trgovaca i ratnika, ugledan trgovac Pjetro di Bernardone. Imao je radnju sa platnom i tkaninama, i radio je ponajviše s sa južnom Francuskom. Na svojim putovanjima po francuskim vašarima on se i oženio devojkom iz Provanse, koja mu je u septembru 1182. rodila sina kome je otac kao uspomenu na Francusku dao ime Francisko. Kad je dete odrasloi naučilo koliko je najnužnije čitati, pisati i računati, pomagalo je ocu u radnji. Druželjubiv, bogat i veseo mladić, Francisko je bio prvi na svim mladićkim zabavama i terevenkama, koje su u ona vremena slobodnih običaja i raspojasanih naravi bile vrlo burne i vrlo česte.

U to vreme Italija se zajedno sa rimskom crkvom i celom zapadnom Evropom nalazila na jednoj od velikih istorijskih prekretnica. Celo zapadno hrišćanstvo preživljavalo je teške krize. Javljali su se bezbrojni duhovni pokreti kao reakcija na oficijelno crkveno hrišćanstvo, koje se sve više udaljavalo od ideala evanđelja i prvog hrišćanstva. Nicale su sekte (katari, albiženzi itd.) i širile se naglo, u obliku ne uvek jasnih, ali privlačnih ideja o boljem i pravednijem životu. Rimska crkva, ogrezla u politici i ratovima, delila je velike oproste i podizala krstaške ratove protiv opasnih raskoljnika. Sva Evropa bila je jedno ratište na kom su se, zamršeni u krvav čvor, borili verski pokreti i dinastički interesi. Usled svega toga, i ekonomski život zapadne Evrope bio je u krizi i pun trzavica, koje su se javljale kao daleki predznaci novih, složenijih oblika evropske privrede.

Italija je u to vreme bila poprište mnogih ratova i velikih promena. Posle smrti Fridriha Barbarose i kratke i nasilne vladavine Henriha VI, san o velikoj svetoj rimskoj imperiji raspada se, a vazalni baroni, Nemci, omraženi u narodu, bivaju redom gonjeni, ili su prisiljeni da traže zaštite pod okriljem novoga gospodara, pape. Varošica Asizi, koja se naročito istakla u borbi protiv tuđinskih vazala, branila je i protiv papei protiv susednih gradova svoju autonomiju i slobodu stečenu sa mnogo žrtava. U borbama koje Asizi vodi sa suparničkom Peruđom učestvuje i dvadesetogodišnji Francisko i biva zarobljen. Preko godinu dana ostaje zajedno sa velikim brojem svojih sugrađana u zatvoru u Peruđi. Već tada je svima pala u oči velika vedrina i moralna snaga s kojom je podnosio sve tegobe zarobljeničkog života, – vincula ridens et spernans.

Po sklopljenom miru, Francisko se sa ostalima vratio u rodni grad i nastavio pređašnji život veselog i gazdinskog sina. Na svim pijankama i serenadama on je bio prvi, zasenjujući i same plemićke sinove svojom darežljivošću i kavaljerskim ponašanjem. Teška bolest koja ga je nekoliko meseci držala u postelji nije ništa izmenila, bar ne vidljivo. Prezdravivši, on je doduše tiši i zamišljeniji, ali još uvek željan slave i uživanja. Kad je u to vreme Gotje de Brijen, francuski leventa i papin najamnik za rat u Sicilskoj Kraljevini, počeo da vrbuje čete, javi se među ostalima i mladi Francisko, i opremivši se sjajno, pođe u rat. Ali ne dođe dalje od Spoleta. Još isti dan se vrati u rodni grad. Napusti potpuno misao da ratnoj slavi i poče da živi sve više usamljeno i povučeno, jednim životom na koji su njegovi dosadašnji drugovi gledali sa podsmehom, a njegov bogati i ambiciozni otac sa nerazumijevanjem i tugom. Šta se desilo na tom putu što je prisililo mladog čoveka da napusti put avantura i slave? To je teško kazati. U svom testamentu, mnogo docnije, on sam kaže samo ovoliko: „Tada me obuze nemir, i ubrzo posle toga odrekoh se svega.“ To je bila završna faza jednog unutarnjeg procesa koji je davno otpočeo, možda još u tamnici u Peruđi, a koja je sada sazrela u odluku. Međutim, u praksi je proces koji opisuje ova kratka i teška rečenica išao mučno i polako, i trajao je preko dve godine. Po neočekivanom povratku iz Spoleta, on je znao da mu nema mesta u svetu u kome je živeo do neki dan, i osećao da je izabran na službu nečem što nema nikakve veze sa slavom ovoga sveta, ali kakav oblik treba da uzme ta služba, to mu još nije bilo jasno, to je trebalo da bude plod dugih unutarnjih i spoljnih borba svake vrste.

Krijući se od oca i bežeći od društva, s kojim još uvek nije potpuno raskinuo, on je padao pred krstom i molio dugo Boga „da mu pokaže put i da ga nauči kako će vršiti Njegovu volju“. Ali taj unutarnji proces morao se brzo manifestovati u sukobima sa spoljnim svetom. Sukob je otpočeo na pitanju novca. Njegova darežljivost prema siromasima postajala je sve veća i sve nerazumljivija njegovim roditeljima. Dok jednog dana ne prodade i konja i odelo, i sav novac ne odnese u crkvu sv. Damjana. Zaprepašten sveštenik nije smeo da primi toliku sumu od neobičnog mladića, ali Francisko baci sav novac kroz prozor, „kao da je prašina“, i zamoli da sme da ostane pored sveštenika i da mu služi. Od tad je živeo tu, sakupljao kamenje i popravljao zapuštenu i napola porušenu crkvu. I ta ista varoš koja ga je još nedavno gledala dako u sjajnom oružju polazi u rat, videla ga je sada kako, lišen svega, zapušten i sam, po vazdan valja kamenje i opravlja ruševnu crkvu, a noću spava u jednoj rupi u crkvenom zidu. Pronese se glas da je poludeo, i varoška deca počeše da mu dovikuju pogrde i da se bacaju za njim trulim voćem i kamenjem. Zabrinut i rasrđen otac, vidjevši da ga ničim ne može da vrati sa toga puta, tuži ga crkvenoj vlasti. Izađoše na sud pred biskupa. Tu Francisko ne samo da baca sav novac što ga je imao nego skida sa sebe i odelo, i sve mu vraća, i tako i simbolički i stvarno prekida poslednju vezu sa svetom u kome je do sad živeo. Biskup, zadivljen tolikom snagom i odlučnošću, savladan sažaljenjem, naređuje da mu se da jedno odelo. Od tad počinje prosjački život Franciskov.

Prelom sa svetom je potpun i konačan, ali misija njegova još nije potpuno jasna. Još uvek žarko moli od Boga da mu „označi put“. Tajni glas koji ga je vratio sa puta svetske taštine i ratničke slave, odgovara mu: „Sve što si u svetu voleo ili želeo, treba da mrziš i prezireš. Kad budeš tako postupio, sve što ti se činilo prijatno i milo izgledaće ti gorko i nepodnošljivo, a u svemu onom što ti je nekad bilo teško i odvratno, naći ćeš veliku milinu i beskrajnu slast!“ U isprošenom odelu, hraneći se otpacima koje mu dobacuju vratari i sluškinje, on ne samo da i dalje popravlja svoju crkvu, snoseći porugu bezdušna sveta, nego poslužuje u jednom azilu za prokažene, pere noge i previja rane gubavcima, koji su ga nekad ispunjavali naročitim gađenjem i odvratnošću. Tako je sazrevao sve više za duhovni podvig za koji je bio određen. I kad je jednog dana u crkvi, slušajući evanđelje, čuo da pravi Hristovi učenici ne treba da nose „ni zlata, ni srebra, ni kakav novac u pojasu, ni putničku torbu, ni dva para odela, ni obuće, ni štapa“, njemu se otkri jasno da je to život na koji je on pozvan, i da je time „označen put“ kojim treba da ide. „Sam Gospod mi je objavio da trebam da živim po evanđelju – secundum formam sancti Evangelii.“ Odbaci obuću, štap i pojas, zadrža jedan plašt, a umesto kožnog pojasa opasa se parčetom konopca. Tip „Hristova siromaha“ bio je potpuno formiran. To apsolutno siromaštvo i odricanje svakog i najmanjeg poseda postaje osnovna misao i glavna oznaka Franciskova života i dela.

Posle dve godine takvoga života, koji nije mogao a da ne dejstvuje na okolinu, javljaju se prvi drugovi, odlučni da sleduju Franciskovu primeru. U to nemirno vreme viteštva i trubadurstva, oni prodaju što imaju i dele siromasima, i postaju verni učenici Franciskovi, „trubaduri Božji“, i kavaljeri „Gospođe Sirotinje“. Živeli su u zajednici, strogim životom, u jednom napuštenom kućerku, na mestu zvanom Rivo Torto. Francisko, koji je u jednom trenutku ekstaze imao viziju o budućoj veličini svoga reda, upućuje ih u razne krajeve Italije, da živeći od rada i milostinje propovedaju evanđelje, ali ne kao crkvenu ceremoniju, nego kao program života. Burna vremena nisu pogodovala neobičnim propovednicima. Bilo ih je koji su ih slušali, ali većina sveta, ogrubela u ratovima i razvratu, nije ih primala. Rugali su im se, gonili ih gladne, žedne i ozeble, kao dangube i varalice. „Ali, poslušni savetu oca Franciska, oni se nisu zbunjivali ni žalostiti, niti su se kome žalili.“

U to vreme red je, blagodareći Franciskovoj gorljivosti, dobio jednu neobičnu i važnu prinovu. U Asizi je živela lepa devojka iz plemićke porodice Šifi, po imenu Klara. Ali bogata lepotica je od rane mladosti „cvetala spolja za svet, a u sebi za Hrista“. Franciskova propoved koju je čula u crkvi sv. Rufina, zanese je potpuno. Poče da posećuje božjeg čoveka. Praćena jednom drugaricom, ona mu je dolazila na razgovore, koji su bili sasvim kratki, „da ih niko ne bi čuo i da ih ne bi okaljalo ogovaranje sveta“, ali dovoljno dugački da je Francisko uspeo da potpuno pridobije gospodsku devojku za svoj ideal potpunog odricanja sebe i sveta i za život po duhu evanđelja. U tim kratkim razgovorima on joj je govorio o ništavosti sveta i njegovih lepota i slasti, i pozivao je da napusti taj varljivi svet radi Hrista, nevidljivog i neprolaznog verenika. Na Cveti, pošto je toga jutra bila u crkvi, svečano odevena, među plemićkim kćerima, Klara pobeže noću iz roditeljske kuće. Franciska zateče s braćom u bdenju i molitvi. Dočekaše je sa veseljem. I, u svetom zanosu, pevajući litanije, otpratiše je do Bogorodičine crkve zvane Porciunkula, gdje joj Francisko svojom rukom odseče bujnu devojačku kosu, za zanak da se zauvek odriče svetske lepote. Pored crkve sv. Pavla nađoše još ubog stan, u kom je živela kao i ostala braća, u samoći, radu i molitvi. Kad su Klarini roditelji saznali za njezino bekstvo, upotrebili su, u povređenoj taštini i roditeljskoj ljubavi, sva sredstva da je odvrate o njene namere i privole da se vrati, ali zanesenu devojku nisu mogle da umekšaju ni pretnje ni molbe, ni plač ni obećanja. Francisko joj odredi boravište pored crkve sv. Damjana, tu se ona zatvori zauvek, a roditeljima ne preostade ništa drugo nego da je pregore. Tu je živela još preko četrdeset godina po „formuli života“ koju joj je dao Francisko. U žustrini koja je ženama urođena, toliko je paštila svoje telo da je sam Francisko morao da je opominje zbog preterane revnosti. Primerom svoga potpunog odricanja dejstvovala je na svoju bližu i dalju okolinu, tako da su joj se malo-pomalo sa svih strana pridruživale žene svih društvenih slojeva koje su želele da se odreknu sveta. I svoju rođenu sestru Klara je pridobila, da je pred samu svadbu napustila roditeljsku kuću i verenika, i došla da živi s njom. Tako je nastao kaluđerski red klarisa, kao ženski ogranak reda sv. Franciska. On se kao i muški deo reda odatle raširio po celom svetu.

Kako je broj braće sve više rastao, Francisko oseti potrebu pismenih pravila. Služeći se gotovo isključivo rečima iz evanđelja, on napisa pravila novoga reda, u dvadeset kratkih tačaka. Zatim sa još nekolicinom braće krenu u Rim, da prikaže svoja pravila papi, bez čijeg odobrenja red nije mogao postojati ni raditi.

Papinski Lateran, koji je u to vreme bio pun ratnika i diplomata, morao je s čuđenjem primiti ove neobične putnike, mršave, bose, zarasle u brade i odevene u kostret. Moćni i pronicljivi papa Inoćentije XIII upravo se vratio iz južne Italije, sa puta punog pompe i političkih uspeha. Čudesnim načinom i upornošću koju imaju samo svetitelji i „budale Hrista radi“, Francisko je uspeo da ga papa primi i sasluša i da mu, za ovaj put samo usmeno, odobri njegovu Regulu i rad po njoj. Tako je ovaj duhovni pokret ostao u okviru zvanične crkve, iako je u stvari bio reakcija na duh koji je u to vreme u crkvi vladao.

Vrativši se sa braćom u stari kućerak u Rivo Torto, Francisko je još većom revnošću sprovodio u život svoju Regulu. Sva su braća morala da rade neki posao, u varoši ili kod seljaka. I sam on je radio fizički. Noće ostajala za molitvu i kontemplaciju. Hrana i odelo, samo koliko je najnužnije. Pa i pored takvoga života, niko nije smeo biti tužan, namršten ili zlovoljan, nego su svi morali biti „veseli u Gospodu“, nasmejani, i ljubazni prema svakome.

Posle jedanaest godina predana rada, broj braće isposnika porastao je toliko da ih je Francisko slao u razne, pa i najudaljenije krajeve sveta, da propovedaju život po slovu evanđelja. I sam je putovao i među same neverne Saracene, da propoveda reč Božju. I, tamo gde su krstaške vojske ginule, on uspeva da goloruk i sam prođe živ i zdrav. Izveden pred egipatskoga sultana, on mu, u svojoj „žeđi za mučeništvom“ i velikoj i naivnoj veri, nudi da zajedno sa jednim muslimanskim sveštenikom uđe u oganj, pa koji izađe živ, onoga je vera prava i nju sultan sa svojim narodom treba da primi. Naravno da sultan nije primio ognjenu probu, ali je, zadivljen njegovom smelošću, naredio svojoj vojsci da propusti čudnog stranca, da se slobodno vrati u svoju zemlju.

Izmučen putovanjima, teškim životom i paštenjem rođenog tela, Francisko preživljuje poslednje godine svoga kratkog života, na zelenom obronku pored svoga rodnog grada. „Siromah iz Asiza“ u to vreme nije više sam, ni prezren, ni nepoznat kao u vreme kad je molio Boga da mu „označi put“. Sva magična snaga ličnosti je razvijena i upravljana jednim smerom: ona vrši ogromnu privlačnu snagu ne samo na bližu okolinu nego na ceo zapadni hrišćanski svet.

Ali sva slava njegove svetosti ne može da ga pokoleba u njegovoj vernosti svojoj „Gospi Sirotinji“ i svojoj franciskanskoj poniznosti. Za razliku od ostalih kaluđerskih redova, on sebe i svoj red naziva „manjom braćom“. Usprkos oronulu zdravlju ne menja niukoliko svoj strogi isposnički način života. Njegov život je na vrhuncu. On je uspeo da doživi istinu evanđelja i da je primeni, sa svim konsekvencama, na sebe i svoju najbližu okolinu, i to ne u pustinji i samoći kao eremiti i isposnici prvih stoleća, nego u gradu i na selu gde se evanđelje čita i kazuje, ali gde se ne živi po njemu. Njegova askeza jeste odricanje, lično, sveta, ali u isto vreme i izmirenja sa svim što je na svetu; ona nije individualan podvig nego socijalan faktor i moćno sredstvo za rad na ostvarenju Hristova carstva na zemlji. Usled te humane, aktivne i radosne askeze, Franciskovo delo ima naročiti značaj, izdvaja se iz svih sličnih pojava i postaje blisko i razumljivo i onima koji su po svemu drugom daleko od njega. Jer, po njemu, odricanje ne znači smrt životne radosti, nego njeno potenciranje u granicama hrišćanskog života po evanđelju. I odista, svojim životom i radom on je dao takav primer saosećanja i saživljavanja sa svetom i prirodom kakav ne nalazimo ni kod jednog asketskoga duha, ni pre ni posle Franciska iz Asizia. On je prvi u hrišćanstvu uspeo da „ukloni jaz između prirode i vere“. Dok su hrišćanski anahoreti u oblicima i glasovima životinja i bilja gledali grotesknu igru sotone koji hoće da ih zavede, dotle Francisko u svakom i najmanjem obliku žive i mrtve prirode vidi manifestaciju božje svemoći i dobrote, i božje volje, koju treba ponizno primati i žarko voleti. Njegova ljubav ne samo za životinje nego i za drveta, kamenje i mrtve stvari, prešla je u priče i legende. Kao pobožni derviši na Istoku, dizao je s puta crve i puževe, da ih prolaznici ne bi zgazili, voleo je i štedeo drvo, kamen, vodu i, naročito vatru, „radi njezine lepote i korisnosti“. Za brata Egidija, koji je Francisku bio najdraži, i najsličniji, napisao je da je „u časovima zanosa ljubio zemlju i kamenje“. Taj ekstatički i himnički karakter nosi ceo život Franciskov, naročito u poslednjim godinama.

Na dve godine pred smrt, o postima oko Miholjdana, Francisko se, praćen trojicom braće, povuče na brdo zvano Verna. Na vrhu planine odvoji se i od te braće i provede nekoliko dana i noći sam, među stenama. Izdržavši tako poslednje kontemplacije u samoći, vrati se sa stigmatama, čudesnim znacima Hristove muke, na telu.

Gonjen predsmrtnim nemirom, tražeći olakšanja očnoj bolesti, obilazio je sva okolna mesta. Zadržao se kod Sv. Damjana, gde je poslednji put pozdravio sestru Klaru. Tu je jedno jutro, kad je bio najviše mučen bolovima i svakojakim fizičkim nedaćama, opkoljen braćom i u prisustvu Klarinu, pozvao brata Pacifika, koji je u profanom životu bio trubadur i „kralj stihova“, i naredio mu da zabeleži i sredi pesmu koju će im on kazati, i koju treba da pevaju kud idu po svetu. Kako ju je sam Francisko docnije dopunio, ta pesma, u prevodu koji je daleko od savršenstva, glasi ovako:

 

Svevišnji, svemoćni, dobri Gospode, Tebi pripada

hvala i slava i čast, i svaki blagoslov;

Tebi jedinom dolikuju oni, i nijedan čovek nije

dostojan da te pomene;

Slava Ti, Bože moj, sa svim Tvojim stvorenjima;

Naročito gospodarom bratom Suncem koje

Osviće i obasjava nas svetlom dana,

i lepo je i zrači velikim sjajem, i Tvoja je,

Svevišnji, slika i prilika,

Slava ti, Bože moj, rad sestre naše Mesečine

i rad zvezda koje si stvorio sjajne i dragocene i krasne.

Slava ti, Bože moj, rad brata Vetra i rad

vazduha, vedra i oblačna, i rad svakog vremena

kojim Ti krepiš svoja stvorenja.

Slava  Ti, Bože moj, rad sestre Vode, koja je

mnogo korisna i ponizna i dragocena i čista.

Slava Ti, Bože moj, rad brata Ognja kojim

rasvetljuješ noć, i koji je lep i prijatan, i moćan i jak.

Slava Ti, Bože moj, rad majke naše Zemlje, koja

nas drži i vodi, i koja rađa svakojakim rodom,

sa šarenim cvećem i biljem.

Slava Ti, Bože moj, za one koji praštaju radi

ljubavi Tvoje i podnose uvrede i nevolje.

Blaženi oni koji ih podnesu u miru jer ćeš ih

Ti, Svevišnji, okruniti.

Slava Ti, Bože moj, rad sestre naše Smrti telesne

kojoj niko živ ne može izbeći.

Teško onima koji umru u smrtnim gresima,

blaženi oni koji su po Tvojoj svetoj volji,

jer im druga smrt neće nauditi (misli na smrt duhovnu).

Hvalite i blagosiljajte Gospoda, i blagodarite mu

i služite u velikoj poniznosti.

Ovo je čuvena Franciskova himna suncu. Ona predstavlja sumu njegova života. U njoj je najočitije „uklonjen drevni jaz između religije i prirode“ i „sve živo sjedinjeno u jedan usklik blagoslova i hvale“. On, koji je celog svog veka bio daleko od knjiga i knjiškog znanja i veština, „homo simplex et illiteratus“, dao je u ovoj pesmi na jedinstveno prost i uzvišen način pun izraz i svojoj dubokoj veri i svojoj gotovo paganskoj ljubavi za prirodu.

Živeo je još godinu dana posle toga. Napola slep, mučen vodenom bolešću, ležao je u svojoj kolibi, dajući svoj braći primer franciskanskih vrlina: siromaštva, strpljivosti, čednosti, ljubavi i praštanja. Lekaru, koji mu je predskazao smrt, odgovorio je: „Po milosti Božjoj, tako sam jedno s Gospodom, da su mi smrt i život jednako zadovoljstvo.“ Na dan sv. Jeronima, 30. septembra, zamolio je braću da ga poslednji put podignu na noge, da bar nazre dolinu Spoleta, koju je toliko voleo („nil iucundior vidi valle mea Spoletana“). Još jednom ih je sve blagoslovio i pozdravio sve i svakog po imenu, ne zaboravljajući ni brdo Vernu, ni stenu na kojoj je molio, ni sokola koji ga je u zoru budio lepetom krila.

Umro je 4. listopada 1226. godine. Imao je 44 godine.

Preuzeto iz: Ivo Andrić, Istorija i legenda (eseji, ogledi, članci), I, Svjetlost, Sarajevo 1976, str. 71-82.