S. nosi ceger pun piva iz trgovine i pravi blage osmice po cesti. U selu zabijelilo, pa je Antan izašao napolje da slika čistoću koju će podijeliti na fejzbuku. Uoči komšiju S. pa ga zaustavi mlataranjem ruku.
– Komšija, čekni dera. Imam nešto da te pitam.
– Nemoj, rođo, duše ti. Znam ja šta ćeš ti mene pitat’.
– Znaš?
– Znam! I odgovor je NE! Ti bi da se ja prvo na nju popnem, pa da u nju, da prostiš, uniđem, e, ne mere! Nisam ti ja od toga.
– Molim?
– Nemoj me molit’, svega ti. Taman sam sabr’o karaktera da ti kažem da neću i nemoj mi sve to sad kvarit’. Mene kad neko na nešto navraća, ja izgubim orjentir, pa postanem čangrizav, a takav ni sam sebi ne valjam i onda mi bez ikake kontrole iz usta svakake riječi ispanu, a to meni kao gospodinu ne priliči.
– A kako znaš šta ‘oću da te pitam? – upita Anto zbunjeno.
– Čitavo selo samo o tome bruji.
– A o čemu bruji?
– Bruji da si pazario nekakvu letilicu, a ja znam da si ti mene ustavio da me pitaš bi l’ se ja provoz’o s tobom u otome. Ništa lično, al’ neću. Ja u nju, da prostiš, unić’ neću. Noge mi se tresu kad samo pomislim na to. Bojim se visine, tako da…Ne da mi se mrijet u najboljim godinama.
– Ama, komšija – očajno će Anto – u tu letjelicu mi ne možemo ni stati. U nju se stavi mobitel, a mi ozdol sa daljinskim sve radimo i naređujemo mobilnom sta će slikat’ i snimit’.
– Aaaa, znači u nju se, da prostiš, meće mobilni…
– Ja, bolan.
– E, sad sam rahat. Ne moram se više krit’ od tebe nit’ te kulturno izbjagavat’. Vjeruješ da sam od tebe krajčio danima, a teško je to jer si mi prvi komšija. De me sad pitaj šta si me stio pitat?
– Ma ja te stio pitat’ jesi li ti antivakser, sad je to aktuelno, pa nešto kontam…
– Rođo bolan, nisam. Oj, šta ti pada na pamet, cccc! Ja sam rimokatolik k’o i ti, al’ jednako poštujem i druge vjere. – izjavi pijani S. i uputi se kući.
