– Rođo, rođo, pomagaj ako boga znadeš! – uzviknu Derviš koji se crveni k’o petokraka na glavi partizana.
– Nit’ želi dobar dan, nit’ selam naziva, a hoće moju pomoć, ccccc! – frknu komšija S.
– Ma izvini skroz sam se zbunio.
– Šta je bilo?
– Znaš da sam se juče uflek’o k’o dijete bez siperčića i da sam te pit’o kako da navijem veš mašinu…
– Znam i šta sad?
– Navio ja nju na onaj znak pite, kad stade skakat’ k’o pomahnitali jarac, sto ti gromova, metar se pomakla isto k’o da je naumila izić’ iz kupatila. Sve sam s nje mor’o poskidat’ da se šta ne razbije i drž’o sam je svo vrijeme.
– To je normalno, bolan ne bio. De ti meni reci ima l’ jarac u sebi masnoće?
– Nema, samo kost i koža, a između njiha nešta malo mesa.
– Tako je, nema! A što nema? Zato što jarac skače k’o jarac. Upravo iz otije razloga i mašina skače, jer samo tad more uklonit’ masnoću.
– Al’ nije skinilo masne fleke!
– Nije zato što si je drž’o!
