I tako, draga moja sekice – priča mi S. – krene i mene u životu. Doš’o rođo Miro i donio mi u kesi dva erstera jer sam mu u toku korone kad on nije mog’o doć’ materi kupov’o neke sitnice u trgovini. To je meni svakako bilo usput, al’ mi milo što oto nije zaboravljeno. Lagano pijuckam, upalim televizor kad tamo partizanski film. Popijem oba i uočim cenera u kesi. Miline, braćo moja. Sutradan se spremim i pred trgovinu. Tamo ispred ekipa za poželit’, svi novčano likvidni, časte me kao da ih žuljaju pare po džepovima. Bog kad daje, daje s tri strane, kad ti kažem. Napijem se ja tu, kupim četri dvoguze erstera, limenčicu tuzlaka i jedne motane. Na putu do kuće se ustavim i malo legim kod šumice. Naiđu rođo Z. i rođo T., pa počnu pričat’: ” Gledaj ga jest’ se ersterizir’o. Ajmo mu hapit’ ovo što je kupio, sevap je.” Pustim ih da se prikuče, a kako se mračak već ozbiljno spustio nisu skontali da škiljim. Čim T. dokuči ceger s pivama, ja kreknem:”Halt!” Šumica je zvonila od moje glasnoće. Oni se pripanu i pobjegnu niz put k’o razbojnici. E, moja seko, ja sam ipak svoje pive saljev’o naredni dan, a oni će izgleda morat’ stravu saljevat’. Nema sevapa preko mojih leđa, nein, nein.
– Znaš li ti uopšte šta znači halt?
– Ma otkud ću znat’, bona, al’ svi ustuknu kad se oto u filmu kaže, pa rekoh da pokušam, ništa me ne košta?!
