Došao Derviš S. sa cegerom punim piva i čim potegnuše prvi gutljaj Derviš se stade žaliti.
– Dragi S., nisam ti nikako dobro. Boli me među plaćkama, za vratom, svukud po rukama, najviše gor’ više lakta, al’ s leđnu stranu, krsta da ti ne spominjem… Haman ću prije vremena na ahiret. Ako mi imaš šta halalit’ halali, situacija nije dobra nikako.
– Rođo Derviše, de nemoj pit’ da ti ne bi bilo još gore. Mi smo sad u nezafalnim godinama, danas piva sutra grobna jama.
– To ne! Ako baš moram po nebeskoj odredbi sutra mrijet’, nek mi bar danas budne lijepo.
– I to što kažeš.
– Pa otkad te to boli?
– Od jutros. Rasklapam se, rođeni.
– A otkud tebi ove pive?
– Kupio.
– Znam ja da si kupio, al’ ne znam od kojih para.
– Ma hašovio kod Petrovice tam u gaju đe traktor ne mere unić’, onda joj usitnio zemlju, prorovio retke za krompirove, pomet’o krompirove, zagrno, onda lukove, salate… Ej, pet vrsta salata posijala. Đe to ima, đe? Trava k’o trava! Posij’o sam joj i neke žute mrkve. Okle žuta mrkva, okle? To je sve genetički modifikovano s ciljem da se ja moram više naguzit’. Imam pedeset i osam godina i svega sam se naviđ’o u životu, al’ za žutu mrkvu po prvi put čujem. Onda mi je dala nekih sitnih sjemena u kesicama, ma imena im ne moreš pročitat’, a slika mi ne govori ništa iako sam tehnički na njivi odrasto, jer sam dijete sa sela. Ma sagela se nije, samo mi komandovala, al’ to je okej, ipak je ona starija žena i platiša. Šta će bit’ ako sutra umrem? – uzdahnu Derviš tužno.
– Dženaza! – frknu S. – Logika ti kaže da će bit’ džanaza il’ sa’rana, kako ‘oćeš, ishod je ionako i jednom i drugom isti. Kako umiranje, jadan ne bio, to se tebi upalili mišići samo ti godinama nisi radio poljoprivredu, pa si zaboravio kako ušćakne! Tak’i su i mene bolovi fatali, baš tak’i kako ih opisuješ, ih dobro ih se sjećam.
– Od poljoprivrede?
– Ma od tjelesnog u školi, al’ to je to!
