Ustali komšija S. i Derviš jutros i došli meni na kafu, jer imam neka sitna zaduženja nakon čijeg će im obavljanja kanuti koja parica u džep.
– Zabijelilo, sekano! – oduševljeno će S. – Jedva čekam da snijeg dođe do visine koja će mi omogućit’ da napravim snješka.
– Rođo, da ti nisi malo prestario za te rabote? – podsmjehuje se Derviš.
– A kako Ado svake godine pravi snješka?! Tu se ne smiješ tako hinjski!
– Al’ on ima djecu i to radi da njima udovolji! Smijaće ti se ljudi.
– Znači mi slobodni strijelci nemamo pravo na snješka jer nam se tak’i k’o ti mogu šprdat’? Hamdija Dervišbegoviću, pojeo sam ja pita i pita koje su skuplje od tepsija u životu – frknu S. i pokaza mi rukom da mu naspem jednu – nab’o sam se ja, ne znam ni kol’ko puta na igle koje sam tražio u plastu sijena, kojim sam samo životnim ćorsokacima met’o naočale, a mačak u vreći mi je sudbinski zapisan pod omiljena životinja…
– Izvini, rođo. Ja se šalio. – pokušava se Derviš ispraviti.
– Nema tu izvini. Ja, bolan Derviše, kad se nađem u neobranom grožđu tražim recopis za vino. Baš mene briga ko će se smijati. Mene je Bog stvorio da uživam u blagodatima koje nam daje, a snijeg je direktno od Boga, jer pada s nebesa. Doduše, Bog se baš potrudio kad me je stvar’o, a ja ničiji trud ne negiram, zato i živim u skladovima.
