Dođoše meni komšija S. i Derviš na kafu i čašku ljute. Riječ po riječ, priča po priča, dođosmo do teme alkoholizma.
– Mene je jednom sestra odvela doktoru. – izjavi Derviš – Stjela da me šalje na odvikavanje od alkohola.
– Pa, šta bi?
– Ja prist’o. Objašnjava meni doktor da se za to mora zaleć’ u bolnicu. Taman da malo krsta odmorim, kontam ti ja. Upitam ga je l’ se tam dobijaju pive cijeli dan il’ samo u određeno vrijeme. Poče se čovjek smijat’. Ljut k’o puška priupitam šta se kesla. Objasni mi da tamo nema pića. Tu sam ja skočio s one okrugle, vrteće stolice koja nema naslonjača i objasnio doktoru neke stvari.
– Šta si mu rek’o?
– Ovim riječima:”Rođo doktore, pod broj jedan ja nisam alkoholičar, jer ja bez pive izdržim sve one dane kad nemam para, doduše jesam oti’ dana malo nanerviran, al’ svako je nanerviran kad ono što voli nije kraj njega. Moja komšinica povazdan nadrndana kad joj je momak na terenu zato što se zaljubila. Ti bi i nju posl’o na odvikavanje od zaljubljenosti, a ljubav je nešto najljepše ne svijetu, poslije pive naravno. Druga i jako bitna stvar, od čega će oni mene odvikavat’ ako im tam ne budem pio k’o smuk? Nema logike, a đe nema logike nema ni Derviša.
