Rođo, znaš li ti da je juče neki čovo bio sto posto go u Sarajevu na po ceste?
– Znaš šta, Derviše, ja da se pitam svi bi mi ‘odali goli golcati. Eno onih puževa golaća, cijeli život goli pa šta im fali? Muka me ufati vala kad moram kontat’ o odjeći. Čekaj k’o ker da mašina odradi i da ti u njoj veš ne zanoći, jer se tad usmrdi, kontaj kad je svetac da je tad ne pališ, onda idi prostri veš i gaćice sakrivaj iz vidokruga komšija i slučajnih prolaznika, jedna čorapa vazda fali i to k’o u inat ona sa više boja koju ne možeš sparit’ ni š’čim, leti kući da ti veš ne pokisne ako si đe, ne izlaži ga direktnom suncu da ti boja ne fasuje, smotaj ga i sortiraj u orman…
– I to što kažeš…
– I to nije sve. Oni deterdžentovi skupi, kila deterdženta košta skoro k’o kila duvana, a otaj praškasti zna uhelaćit’ crnu odjeću i sve se po njoj ukažu bijele fleke, a onaj tečni, sto mu gromova, skup k’o flaša štoka. Svi lijepo mirišu na haljinkama samo dok se ne osuše, pa se moram frcat’ dezodoransim po odjeći da budem prijatan tuđim nosovima. Al’ to nije sve. Stalno moram birat’ šta ću obuć’. Jedne haljinke za oko kuće, druge za grada, treće za rada, četvrte za spavanje… Jest’ da meni sve lijepo staji, al’ uvijek se more probrat’ nešto što mi još ljepše staji. Nakon svega utrpavaj majicu u gaće da se ispegla na meni, oblači pantole, one se makar ne gužvaju puno… Eto, da smo svi pametni da ‘odamo goli, uštedili bismo i para i struje i vremena!
