Imala sam nekih osam godina kada sam prvi put čula izraz “posebni ljudi”. Pojma nisam imala šta to zapravo znači, ali mi je nježnost u govoru onih koji su upotrebljavali baš te riječi aludirala na nešto mnogo dobro. Doduše, malčice mi je bilo i krivo što ja nisam taj “poseban ljud”. Eto tad smo mi djeca za jedninu riječi ljudi govorili ljud. Silno sam željela upoznati makar jednu posebnu osobu, a nebo mi je kao po običaju izašlo u susret, pa nam poče iznenada dolaziti jedna žena iz sela koja je stalno za svog unuka govorila da je poseban i da jedva čeka da polovinu avgusta kad će joj taj unuk doći. Za njenog su unuka to isto govorili i drugi, tako da se ne radi o rodbinskoj subjektivnosti. Gdje god dođeš o njemu se govori u superlativu.
– Znaš, kuma Marija – govorila je babi ta žena – on ti neće svašta da jede. Od mesa konzumira samo potrbušinu, ali ne iz zamrzivača već svježu, pa sam naručila dvije kile. Dva mjeseca brzo prođu, sad će avgust, samo što nije. Voli i kompir, pa ću mu to dvoje kombinovati, taman da kompir prispije kako treba. Luk pred njim ne smiješ spomenit’ ni naopako. Kupiću i karton mlijeka, neće domaće, kaže smrdi mu i nikako dijetu nije jasno da to neko može pit’. On izujizra na gladno prvo popije kupovno mlijeko. Iznijeću i nove čaše, taze, nikad niko iz njih pio nije. Znate, on je jako osjetljiv. Sve mora biti piko belo. Perfekcionista je, a vala i neka je. Kad vidim onog mog, božemeprosti, u istim pantolama bi i k misi i kravi, k’o da nisu djed i unuk.
– Kol’ko mu je godina? – upita kona koja je babi došla na kafu.
– Dva’est i tri.
– Taman. Moremo bit’ prije. Imam i ja unuku.
– Ah, on neće svašta. Ma taj majicu neće obuć’ ako ima samo jedna zgužvana linija od cent. Čak mu se i dornji veš i peškiri moraju peglat’. Ako je peškir malo grub, njemu ga ne nosi.
U ta dva mjeseca do dolaska posebnog, naslušala sam se svega o njegovoj posebnosti. Ljudi su ljeti na selu slavili sve i svašta i ko god poziva na veselje obavezno napomene da posebni obavezno dođe i svojim prisustvom uveliča slavlje. Svi su ga kovali u zvijezde. Čak su ga pozivali na vjenčanja i bankete preko babe i djeda ljudi koji ga skoro i ne poznaju. Pošto put navede djecu u mnoga dvorišta tako je i mene tog dana naveo djeci koja su došla na odmor. Za stolom ispod grožđa sjedili su odrasli i jeli lubenicu. Na kapiji se pojavi i posebni koji pored nas djece prođe kao da ne postojimo, a tad se mnogo držalo do toga da djeci svojim ponašanjem moraš biti primjer. Oči nisam skidala s njega ne bi li vidjela šta je to na njemu posebno, pa da vidim mogu li ikako i ja postati posebna. Posebni je prišao stolu i ruku pružio samo onima koje je poznavao od ranije. Onda mu domaćin ustade, jer ne može posbni nigdje sjediti sem u debeloj hladovini. Ispostavi se da domaćini nemaju piće koje izvoljeva posebni. Nude mu čitav tečni asortiman, a on se prenemaže govoreći da pije samo hajniken i to jako, jako hladan. Bahato odbi biti ičim poslužen. Domaćini se izvinjavaju kao da su smrtno sagriješili i obećavaju da će kupiti gajbu hajnikena. Za lubenicu reče da je voćka pišulja i da mu na kraj pameti nije da je jede. Domaćica iznese na drvenoj daski iskrižano meso. Posebni reče:”Mrsko ti prat’ tanjir? Meni kad bi rođena mati vako iznijela meze na daski, ja ga ne bi’ pipn’o.” Ona skoči i donese tanjir uz salvu izvinjenja. Posebni ne pipnu meso uprkos konstantnom nutkanju. Svako od prisutnih pokušava ostvariti dijalog sa posebnim. Jedni drugima upadaju u riječ dodvoravajući mu se. On nezainteresovano odgovara na pitanja. Posebni odjećom i fizičkim izgledom liči na sve neposebne ljude. Časte ga komplimentima da je izrastao u pravog momka. Gladi svoj pivski stomačić. Domaćinov brat viče iz svog dvorišta:”Je l’ to doš’o Taj i Taj? Ako jest’, nek priđe da ga vidim da ne slazim s ljestvi!” Posebi ravnodušno odgovori da mu se ne da ustajat’. Domaćinov brat silazi s ljestava i pridružuje se ekipi ispod grožđa. Posebni mu mlohavo preko volje pruži ruku preko stola bez da ustane i pozdravi se kao čovjek. Opet se svi složiše da je posebni izrastao u pravu momčinu. Ja i dalje tražim posebnost, ali je ne uočavam. Posebni krenu kući. Ruku opet pruži samo onima koje poznaje od ranije. Svi za stolom mu viču:”De sjedi još malo s nama, vidi kako nam je lijepo.” Domaćica se opet izvinjava i zbog piva i zbog daske. Posebni je gleda s visine.
Jedne prilike baba posebnog poče hvaliti unuka, pa joj kona koja je do juče htjela da budu prije reče:”Znaš šta, onaj se tvoj unuk vala ne zna pozdravit’?!’
– A, izvini, ko si ti da on tebe pozdravi?
Meni ni danas dan nije jasno šta je to posebno na posebnom, a mnogo sam posebnih njegovog kalibra srela kroz život. Ili možda nečija posebnost jednostavno leži u ljudskoj gluposti da hirovitima i bahatima daju taj epitet?
