Piše: Ivona Grgić
Danas je Svjetski dan učitelja, pa se sjetih jedne anegdote koju moram podijeliti s vama. Brat i ja se, kako naš narod kaže, već bili uveliko iškolovali, a on počeo i raditi. Jednog dana ustreba njemu nekakva potvrda o izjašnjavanju nacionalne pripadnosti i upute ga u njegovu srednju školu. Nazove on školu i kažu mu da sutra dođe po taj papir. Pošto je radio zamoli mene da skoknem. Avgust mjesec, upeklo i iz neba i iz zemlje, a popravni u toku. Uđem ja u njegovu srednju kad tamo grupica profesora. Znam da su profesori po tome što ih simpatična higijeničarka koja uđe u školu na metar prije mene pozdravi sa dobri dan, profesorski narode. Pozdravim ih i ja, a oni odgovoriše i dok sam se udaljavala pogledom tražeći prostoriju iz bratovih objašnjenja, začu se:”Nek je ona stavila onaj crveni ruž i nabila se na štikle, a to što je propala nikom ništa…” Govorili su o meni. Malo mi je bilo krivo, ali ne zbog toga što pričaju o meni već zbog toga što su dopustili sebi neoprostivi luksuz – da na osnovu samo jednog faktora (mog prisustva u školi tokom popravnog) zaključe da propalost, štikle i ruž ni pod razno ne smiju ići na jednu osobu. Uzmem ja potvrdu i uputim se ka izlazu. Kada sam došla kući, ispričam ja komšiji S. ovaj doživljaj.
