PAVIĆI
Ispod stare Majevice
Naseljima Obodnice,
Prošetat ću pa šta bude
Da pozdravim dobre ljude.
Samo moje srce znade
Kad pogleda sa Zapade,
Zašto tako jako tuče
Kad ugleda naše kuće.
Rujna zora kada sviće
A ja pravo niz Paviće,
Komu nego rodu svomu
I svom starom rodnom domu.
Tu rođaka mojih ima
Koji žive vjekovima,
Imanje nam sad propada
Jer odosmo put zapada.
Na žalost je takvo stanje
Godinama sve nas manje,
Jedino su za praznike
Nešto življe slike.
Zašto selo danju spava
Što se u njemu to dešava,
Ne čuje se lavež pasa
Nema pjesme, ljudskog glasa.
Ja u tebi volim biti
Žalosno je, što ću kriti,
Zašto pusto da ostade
Da l’ mi netko reći znade.
Mato Pavić
