Sinoć u mojoj kući zamal’ ne pade mrtva glava. Sjedimo kona i ja, prebacujemo riječi preko jezika tek da se šta kaže, a dave nas i tište sve aktuelne svjetske tuge. Utom dođe i komšija S.
– Dobro veče! – veselo izjavljuje dok ulazi u kuću – Šta je s vama?
– Šta će bit’?! – frknu kona.
– Lijepo sam pit’o, rodice, a ti tako, neka te, neka! Ugledaj se na mene. Od podne nisam zapalio, nemam cigara, pa se ne ponašam tako agresivno k’o ti. One u mene sestre, nikako da koju šuškicu pošalju da i meni svane.
– Dovoljno što te hrane i što ti plaćaju struju! Za polokat’ i popušit’ zaradi sebi. Znaš li ti – obrati mi se kona – kad je ovaj popio pare od struje, pa kad su oni električari došli da sijeku struju?
– Stvarno?
– Ih, kad je to bilo… – odmahnu S. rukom.
– Ali je bilo, pa si ih moljak’o da dođu sutra, jer si htio gledat’ one finale lige prvaka.
– Pa ja im’o gajbu piva tad i i original cigare… Eto, seko, kad je to bilo, tad su svi pušili oriđinale, niko nije mot’o, niko! Ja lijepo ozdol molio one rođe električare da imadnu srca, al’ džaba, viču ozgor:”Imamo nalog.” Tu sam veče vas molio da mi date da razvučem produžno kablo i uštekam ga, da izvinete, u vašu struju, al’ ti nisi dala. Znaš šta, namučio sam se dok sam ti to halalio. Električarima sam odma’ halalio, nalog je nalog.
– Kako su tebi sestre halalile? – samozadovoljno će kona.
– Laganini. Ljutile se mjesec dana i prenijele nadležnost na Juru Antića, pa on od tad plaća moju struju i kupuje mi podmjeru, ponačinje artikle da ih ja ne bi zamijenio za pivu i donese mi do pred vrata. Mada to mene ništa ne tangira. Što manje nadležnosti, to više uživancije. Samo, rodice, ja sam se duševno izdig’o iznad tebe. Kad su tebi isključili struju, ja sam tebi dao…
– Meni isključili struju?
– Tebi, tebi!
– Nikad, djece mi!
– Ne laži! – povika inače mirni S. – Kuneš se u djecu, a lažeš! Isključili su tako mi ove rakije kojom me seka poji. Dabogda gorio k’o ova cigara kojoj sam se obradov’o k’o…
– Lažeš, pseto jedno! – skoči kona – Meni nikad nisu isključili struju, nikad! Ja više ovde ne dolazim kad ti imaš!
Kona krenu prema vratima i odjednom se sjeti da nešto pita S.
– A kad su to meni isključili struju?
– Pa kad je dol’ kod Šumice pala bandera nakon nevremena. Eto, tad su ti isključili struju.
– Pa cijelo selo tad nije imalo struje.
– Bravo, rodice, bravo! Niko nije im’o struje, jer su nam je isključili da otklone kvar. Ne mogu otklanjat’ kvar ako struja nije isključena, logično, može ih strest’, kontaš? E, tad nisi imala pijuće vode, pa si mene zamolila da ti donesem bučvaru vode s mog bunara, jer je u tebe voda na strujni pogon, a nemaš kanapu za koju je zakačena kanta da izvadiš vode iz bunara. Dakle, kad su tebi isključili struju, ja sam tebi dao vode i samim sam tim činom pokaz’o da nisam zlopamtilo što je jako pohvalana osobina.
– E, da ni je komad tvog mozga da se malo odmorim od svega! – reče kona i sjede na mjesto.
– Ma šta komad, ja bih ipak čitav, za svaki slučaj! – izjavim i naspem S. drugu čašku, zaslužio je samo zato što nije (zlo)pamtilo.
