Komšija S. i Derviš kupili pive i stigli kući pet minuta prije majstora koji su trebali koni oštemati coklo. Čim se majstori ukazaše i iznesoše alat, Zeničanke se stvoriše napolju i odmah majstore počeše zapitkivati, kako S. veli, upoznavajuće generalije.
– A jesi l’ ti, sinko, oženjen?
– Bio dva puta oženjen, al’ eto nisam im’o sreće, vazda na neku nakaradnu naletim.
– Dupli pušćenac! – uzviknu S. – A kol’ko imaš godina, ako se smije znat’?
– Dvadeset šest.
– Ova omladina u brak ulijeće k’o u podrom po kruške zimnjače. – ubaci se tetka.
– Zato nam i jest’ sve naopačke. – dodade netetka – Mi smo udovice i za nas je brak bio svetinja. Šta smo puta prešutile, progutale, ih, sve radi famelije.
– Taman da zlatni pir napravimo moj čovo i ja, on jadan umrije…
– Derviše, ako se mi sad oženimo moraćemo živit’ sto deset godina da doživimo zlatni pir.
– Lakše vala doživit’ ote godine neg’ se oženit’. Ovaj omladinac je upravu, danas sve nakaradne.
– A kak’u bi ti ženu? – frknu Zeničanka.
– Nisam ja izbirljiv nikako, samo nek je normalna. – odgovori Derviš.
– A šta je za tebe normalno? – poče se S. smijati.
– Pa, da ne pije, ne puši, ne gleda druge muškarce i da s njima ne kontaktira, da ima kak’e pemzice makar čet’ri stoje…
– Eura il’ maraka?
– Poželjnije je eura. Da zna skuhat’, spremit’, oprat’… Izgled nebitan, neću je po izložbama vodat’. Kume, odakle su u tebe bile ote žene da izbjegavam ota mjesta kad budem sebi tražio žensko?
– Kume? – začudi se Zeničanka – Otkud da se ti obraćaš ljudima tako?
– Kuma, ja sam to odlučio sinoć nakon višesatnog razmišljanja. S. su svi rođe i rodice, pa se ja moram bragnit’ otoga, more ko kazat’ da ga kopiram, a ja to sebi neću dozvolit’. Ja sam unikat unikata i moram bit’ prepoznatljiv. I pustite više pušćenca da radi, šta mu dahćete za vratom!?
