Često nekome ko voli čitati posudim neku knjigu iz moje pozamašne kućne biblioteke koja je suvereno rasla tokom svih ovih godina i koja još uvijek raste.
– Pa, sekice – konstatova jednom komšija S. – ti imaš jednog crvenog Ferarija zijanjenog u knjige, sto ti gromova.
– E, rođo, a da sam stvarno štedila na knjigama i kupila Ferarija, došla bih možda u neugodnu situaciju da se pojedini ljudi sa mnom druže samo zato što posjedujem taj auto. A ako ćemo pravo, a hoćemo, ti si popio jednog Ferarija.
– I znaš šta je najbolje od svega, sekano, ne kajem se ni na momenat, ja, ja.
No, vratimo se mi na knjige. Posudim ja tako knjige (bez brige, neću prozivati one koji su moje knjige zaturili, zagubili, proslijedili dalje pa sad ne znaju od koga da ih traže nazad, tvrdili da baš ta knjiga nije kod njih, jer knjige imaju svoj put i nema tu puno priče, nek se čita pa makar i na moju štetu) i kada mi ih vrate (oni koji uredno vraćaju) obavezno pitam za utiske. Nerijetko utisak bude “kraj mi se nikako ne sviđa”. Toliko sam puta čula ovu rečenicu da sam se ozbiljno zapitala pa, pobogu, zar je kraj jedino što se računa, zar čitamo samo zato da bismo saznali kako se nešto završilo, zar svaki opis, jedvačekanje nastavka kada sutra dođemo s posla, napetost kada se usija radnja, smijeh do suza i iznenadni obrati padaju u vodu nabujalu preko ruba kraja koji nam eto nije nešto?! Zar je jedino što je dozvoljeno kao idealan kraj “živjeli su sretno do kraja života”?
O krajevima znam mnogo toga i onim knjiškim i onim životnim. I kada se nešto ne završi onako kako smo mi priželjkivali da se završi, ne smijemo dozvoliti da se ufleka sve ono lijepo što je prethodilo tom kraju koji ne uključuje sretno i do kraja života, jer su baš te ljepote ono od čega rastemo kao ona moja kućna biblioteka.
