– Rođo, de nastavi sad priču!
– Hoću, sekano, a ti mi, Derviše, ne daj lagat’. Pobjegoše curice na cestu, a bijesna mati k’o Džon Rambo razdera onaj celofan. Razletiše se kider čokoldade svuđi po avliji. Dokopa se međeda i poče mu dušu uzimat’, mečka žilava ne da na se. Nađe se nekamoli sikira u njenim rukama i stade sikirat’ medu. On k’o što reko’ napravljen od nekog zahvalnog materijala plišane naravi samo odbi sikiru od sebe. Derviš i ja smo se pokušali umiješat’ da objasnimo da mnogo žena napolju jedva čekaju da postanu bake i da u tome nema ništa loše, nego baš naprotiv. Tu i nas izvrijeđa iako smo postupali diplomatski i sa neoborivim argumentima. Toliko je bila bijesna da smo morali nać’ zaklon i iz zaklona verbalno pokušat’ smitit’ situaciju. Uglavnom, seknao, rasporila je međeda hirurški i iz njega ispali neki komadi tvrdoglave vate koju narod zove vatelin. Komšinica kojoj tehnički i pravno gledano mečka i pripada sve posmatrala iz podmuka da sabere što više informacija za distribuciju istih po selu. Curice plaču, a meni žao, pa im pokažem rukom da dođu u moje. Onda se ukazaše kola koja su i dovukla mečku, iziđe donosioc mečke i idejni tvorac iznenađujućeg saopštenja “postaćeš baka”.
– Uništila si iznenađenje mojoj mami! Šta si to uradila sa mede?
– Samljela ga, rodice. – izgovorim – Pripala se da će postat’ bakica i da će ninat’ unuče, pa havariju čini.
– Odakle to kod tebe uopšte? Mi smo to ostavili mojoj mami ispred vrata.
– To sam ja tamokar odnio. – umiješa se i ovaj ovdje – Ker marke ovčar nama prenio, a nema šanse da je naše, jer biološki gledano S. i ja ne možemo postat’ bake iako nam to ne bi nimalo smetalo, pa sam mečku prenio njoj, jer znam da ona ote igračke voli.
– Znači čitav si ovaj cirkus džabe napravila? – frknuše cure iz moje avlije na mater.
– Nije džabe, rodice, zaplatio medo glavom, upropašteno iznenađenje, al’ moremo spasit’ situaciju. Hajmo mi svi đuture budućoj baki na slatku il’ ljutu, pa šta ko voli.
