Dan kada su Zeničanke, kako S. reče, ušle u našu seosku zonu obilježilo je osim kupovine drona i to što mi je ventilator u kupatilu pustio dušu. Majstor se polijepo namučio da skine onaj ormarić ogledalo i tek smo onda shvatili da novi ventilator nema tajmer, a bez tajmera to nije to. Nekako se sve to riješi, ali kako kvarovi vole društvo tu veče procuri i bojler. Opet dođe isti majstor, inače školski drugar komšije S., i ustanovi da bojleru nema spasa, dakle kupiti novi i Bog. Tako i bi. Na tom novom bojleru nosači drugačije postavljeni, pa se majstor valjano namučio da sve ukarika. I taman se okupah i obukoh taze odjeću krenem prema frižderu da uzmem sebi jedan voćni jogurt, stanem taze čarapama u neku baru. Jezero ispod friždera. Otvorim frižider i opipam ga unutar da ustanovim odakle dolazi voda kad ono unutrašnjost suva k’o barut. Ustanovim da i on polako pušta dušu. Na sve to mi dođoše komšija S. i Zeničanke. Ispričam ja njima dešavanja, a S. koji se nakon maratona nekih emisija okrenuo pozitivnom razmišljanju poče da mi razlaže šta mi nebesa poručuju kvarovima.
– Trebaš sebi nabavit’ jedno malo pače da prekineš lanac baksuzluka. A dok ne nabaviš pače, de rođi naspi šta ljuto i tečno, suvo mi grlo skroz.
