Priča o Antinim aferimima obiđe selo, pa neko te informacije distribuira i njihovoj djeci koja su ih nazvala čim su čula šta se dešava.
– Šta to radite po stare dane? – upitao je sin izbezumljenu majku – I gdje je sad tata?
– Eno ga pohuje maslačke koje je ljetos dol’ po bašči pobr’o i stavio u škrinju.
– Šta pohuje?
– Maslačke, sine.
– Jeste li vi sigurni da je to jestivo? Potrovateće se.
– Ne znam, sine. On jede, ja šutim.
– Pa, je l’ moguće da ste se pred narodom potukli?
– Ma, sine, seka me nagovorila da mu hitim mobilni od glavu i tako mu izbijem žene i letilicu iz glave.
– Nisi ti dijete da te neko nagovara. Cijelo selo priča da tata opći s tim zeničkim baburinama.
– Ma kakve baburine – dreknu Ante – one izgledaju jako, jako dobro za svoje godine.
– Tata, znaš li ti da si ti ovom rečenicom samo potvrdio svoje bezobrazluke?
– Nisam. Ja s njima nemam ništa, osim što sam tim ljepoticama zap’o za oko. Ja volim svoju ženu, al’ je istina da sam se puno promijenio u pozitivnom smislu prateći savjete sa fejzbuka, proljepš’o sam se i sasvim je logično da sam post’o privlačan ženama.
– Najbolje bi bilo da ti malo ohaneš od tog fejzbuka. Nisi, brate, s njim rođen.
– Šteta što nisam s njim rođen, šteta, jer da jesam od malena bi usvojio neke moderne stvari, otvorio sebi stranicu i pis’o članke, a ne rint’o u rudniku od jutra do sutra. Nikad! Ja od fejzbuka ne odustajem. To mi je sve u životu. Fejzbuk me i opametio i podmladio. Svaka mi profilna ima sve više i više lajkova, a potplatio sam i S. da po selu rasturi priču da sam se ponovio novim mobilnim telefončetom.
– Petljaš s tim tračarom i alkoholičarom? On bi telefon i punjač zavadio!
– Ma daaaj! S. je čovjek na mjestu. Voli popit’, al’ svi mi imamo neku manu. On je karakter i uvijek mi dopušta da ga slikajem. Ne prijeti mi k’o drugi da će bit’ belaja ako završi na fejzbuku. Kažem ti, on igra kako ja sviram. Moj čovjek, sto posto!
– A funjara koju si naš’o u gradu? – frknu kćerka s onu stranu žice.
– Nju je raja izmislila na osnovu mog podmlađenog izgleda kad sam ja u grad iš’o da pazarim telefon kšaomi red mi not pro.
– Čuli smo da si gotovo dvije hiljade skršio na telefon od četri stoje!
– Tako je kad nemaš para, pa moraš na rate. I ja ga ne bi ni kupio da mi vaša mama nije prosvijetlila svijest udarajući me mobilnim u glavu. Neka je i hvala joj.
– Ti si, tata, bio primjer prije fejzbuka.
– Jaaa, kako da ne!? Bio sam primjer zatucanosti i neprosperiteta, a vidi me sad. Još kad letilicu nabavim, ima da dušmani crknu od muke.
– Ti, tata, do juče nisi im’o dušmana.
– Tata je do juče bio niko i ništa, a niko i ništa i nema dušmana, a sad sam popularan, pa mi se k’o i svim popularnim likovima prišivaju aferice koje su tu da popularnost dižu. Samo me brine što nemam podršku famelije, a to mnogo znači. Kad bi vam i mama napravila fejzbuk, pa da lijepo metnem s kim sam u braku, da mećemo srcad jedno drugom ispod objava, ih, đe bi mi bio kraj?!
– Nikad! – dreknu žena.
– Znate šta, odo ja jest maslačke, izladiće se, a vi lijepo skontajte ‘oćete li me pogurat’ za dron il’ nećete. Neću zamjerit’ ako ne budete. Prodaću ja šume…
– Raskućićeš nas! – viknu žena, a Antan uze mobitel i slika svoje pohovane maslačke, stavi ih na fejzbuk, napisa “malcajt” i označi djecu.
– E, kad jedem malo ću sredit’ zid! – prozbori Anto dok malim prstom masnjikavih ruku prelazi po ekranu telefona.
– Djeco, moram sad prekint’ – zavapi Antinica – ovaj ‘oće da kreči zid, pa da ga na vrijeme spriječim, sve će mi uhelaćit’.
– Ma ne kućni zid već fejzbučni, pričajte slobodno! – izjavi Anto punih usta vrteći glavom na ženino nepoznavanje stručne terminologije u vremenu moderne tehnologije.
