Mi podmajevička djeca jedva smo čekali Uskrs svake godine. Tokom korizme ni u jednoj se kući nije slušala muzika, pa smo i mi od toga zapaštali i omiljene radio stanice se nađoše na listi jedvačekanja. Uredno smo postili i od hrane kada je propisano na kalendaru koji nam parok da nakon Božića. Jaja nismo samostalno farbali, za to su bile zadužene mame, jer se taj postupak radi sa vrelom tekućinom, ali smo rado asistirali berući travke zanimljivih listića koje se stave na jaje koje onda ide u nogavicu najlonke čarape i imobiliše svezanim čvorom kako dio ispod travke ne bi bio obojen. Neobojeni dio je poprimao oblik travke i veselili smo se krajnjem rezultatu. Ofarbana jaja se onda polegnu na tanjir u kojem je stara krpa i mi malo ispržimo jagodice prstiju dok ih premazujemo komadićem slanine da se usjaje. U najranijem djetinjstvu jaja su se farbala ljuskom luka, a kasnije dođoše i boje u cedevita praškastom obliku koje se razmute sa sirćetom pa ubace u ključalu vodu u kojoj su jaja.
Pošto smo stalno bili željni nekih novina tako iz inostranstva počeše dolaziti savršeno obojena jaja u drečavu roze, stadion zelenu, pa i ona sa dezenom duginih boja. Osim toga dođe i imitacija trave, a i čokoladni zečevi i neka čokoladna jaja čija unutrašnjost nije bila prazna. Ta su čokoladna jaja bila u mrežastoj vrećici u koju stane pola kilograma. Narednih smo dana tim jajima častili i školske drugare uz obaveznu napomenu:”Ko voli bijelu čokoladu nek izabere zlatno jaje.” Najboljim drugovima i drugaricama nosili smo po jedno ofarbano jaje, a razrednici smo uručivali ona najšarenija ili inostrana.
Jedino što je nama falilo kod Uskrsa bilo je eto makar malo Božića sve uz svjetluckave dekoracije, paketiće, hrpu kolača, dolazak nove godine i kraj polugodišta naravno, ma dječija posla, šta da vam kažem, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu, u ofarbanom ne i mi smo ta netraženja zaista savršeno obavljali kako to samo djeca umiju.
