Dugo se prepričavalo po selu kako je jedna naša komšinica išla sinu u Njemačku 1985. godine i tamo zatekla nešto njenim očima skroz strano i nenormalno – tamo se komšije uopšte ne poznaju. Kada se vratila kući sazvala je kone, počastila ih inostranim slatkišima, ili da budem po njihovom govoru preciznija – sladišima, a onda im predočila tužnu istinu.
– Tam ne znaš ni one od kojih te dijeli samo duvar. Đe moja djeca iz vake ljepote odoše?! Da sam znala da ću ovo doživit’ po stare dane, mjerovala bi kod kuće.
Kone su se iščuđavale slušajući pažljivo njeno izlaganje, a onda su distribuirale potpuno drugačiju sliku znatiželjnim ušima.
– Zna svako svakog i tam’, al’ se oni njeni sin i sna’ bezbeli posvađali sa svima.
“Vaka ljepota” se tad okrenula protiv komšinice koja je ubrzo saznala šta se priča o njenima i bi joj žao što je “ljepoti” olakšala dušu i iznijela one inostrane sladiše. I sama je često bila dio “vake ljepote”, rado slušala nagađanja drugih o drugima, dodavala svoje mišljenje, pa samim tim dodavanjem značajno i modifikovala prvobitne priče. A onda se priča o njenima zamijenila drugim pričama, jer se u vakoj ljepoti vazda dešavalo nešto zanimljivo. Kada se rodi dijete, udaje, ženi ili pak sahranjuje, sve to postane stvar svih, pa žene naprave jela koja po svom skromnom mišljenju najbolje prave i pohitaju u kuću ožalošćenih ili oradošćenih uz riječi:”Odo’ im se nać’, valjali su i oni nama, sjećaš se samo onije naranči koje su donijeli kad se u nas bolovalo…” Narandže su bile voće rezervisano samo za bolesne i vikalo se stalno na kraju molitve:”Samo nek naranče moja usta nikad ne okuse, a ostalo nek ide kako ide, ako ne može po volji mojoj, nek bude po božijoj.” Mene su uvijek privlačile upravo narandže, nedostupne voćke rupičaste vanjštine, kojih u kilogramu dođe tri, eventualno četiri. Mama ih rasporedi. Svaki bolesnik u selu dobije po jednu.
– Svaka narandža ima svog bolesnika! – govorio je komšija S.
Nakon rata narandže su prestale biti bolesnička milost i jeli su ih svi koji ih vole. Moja omiljena kona je napravila sočni kolač od narandži i pozvala me naveče na sijelo, jer je dobro znala za moju ljubav prema narandžama. Pošto živimo veoma blizu, svezala sam džemper preko krsta, obukla prve papuče koje su bile pred kućom i brže bolje preko ograde.
– Sine, unesi obuću! – insistirala je – Ima lutalica i šteta je da takve papuče fasuju.
– Neka, neće njima ništa biti. Neću da ti prljam pod u hodniku.
– Ma unesi! – navalila je.
– Sekano – povika komšija S., inače njen prvi komšija – Jesi li to došla u M. papučama kroksove marke broja četerest i tri?
– Jesam, što?
– Pa unesi ih, bona, obavezno! Zamisli da ko dođe dok vi sijelite i vidi tolikačke papuče pred kućom, pa ne d’o Bog pomisli da je kak’o muško došlo dok joj je čovo na terenu i to pomišljanje otisne prema seoskim ušima. Uf, bilo bi veselo…
– Ima li dana kad ti nećeš virit’ i prisluškivat’? – kreknu kona – Lijepi Švabo! Duvar granica!
– Ženska glavo, ja sam u svom, a u svom mogu radit’ šta me volja. Vas sve boli što ja vama čitam misli k’o dijete bukvar. I ne virim, jadna, narandže ti nikad ne donosili, već pušim napolju da sačuvam bjelinu duvara o kojima pričaš.
