Komšija S. i Derviš koriste lijepe dane i pijuckaju ispred S. kuće. Sve im do mora ravno, a i dalje ako se život pogleda iz njihove perspektive. Za to vrijeme kod kone urnebes svjetskih razmjera. Koni se pokvarila šarka vrata pećnice na električnom šporetu, pa su Zeničanke ljute k’o ose na ogrisku, jer su za njih jela jelima samo mekane pite. Odmah je došao majstor, a konin muž morao svojoj sestri jer su joj upala dva reda crijepa s kuće. S. i Derviš su naćulili uši da čuju šta se dešava u koninoj kući. Vrata su bila otvorena da toplota uđe s polja, jer je u ovo doba godine meščini toplije napolju nego u kući.
– Ovo je riknulo skroz na skroz, samo bacit’! Nema mu spasa! – uzviknuo je majstor i masno opsovao.
– Dobro! – ravnodušno izusti tetka – De da mi sad popujemo kafu. ‘Ćeri, pristavi nam dera.
Konin muž se doveze i parkira auto ispred S. ulaza, jer je majstor zakrčio put do garaže.
– Rođo, rikno šporet. – saosjećajno će S. – Majstor eno skida sve svetinje s nebesa od ljutoće. Mene ga više stid slušat’, a nezgodno mi i radi Derviša, on nije navik’o na takvu psujuću komunikaciju.
– Rikno? – frknu komšija i sjede u auto, pa onakav u, kako S. ispovijeda, radničkom odijelu ode nekud.
Nakon sat vremena komšija doveze nov novcat šporet. Kona i Zeničanke izađoše napolje.
– Šta je oto?
– Šporet pitar! – uzviknu Derviš.
– Pa, što si kupov’o novi?
– Pa, stari rikno!
– Ma okle ti to? Samo mu šarka popustila i onaj diftung se odvalio. Eno majstor sve napravio.
– Mamlaze jedan, što me slaga? – poče se konin muž derati na S.
– Svojim sam ušima čuo da je majstor rek’o da mu nema spasa.
– Digitalnom aparatu za pretisak nema spasa. Mi mu dale da ga malo iskontroliše kad je popravio obotaljeni šporet. A ti – obrati se tetka – nemaš šta pjane slušat’. Treb’o si unić’ u kuću i zdogovorit’ se sa svojom ženom. Sve radiš na svoju ruku, sve! Kol’ko te koštala ova grdosija?
– Osam stoja.
– Maraka il’ eura? – upita Derviš.
– Maraka! U Bosni smo!
– De šta se ljutiš, ja nako pit’o!
– Tačno džaba kolikački je! – odmahnu S. glavom – U njega tepsija devedesetka glat uniđe bez nagurivanja. Prava stvar, ako mene pitate.
– Ne pitamo! – povikaše svi u glas.
– Derviše, kad vako više od troje kaže nešto u glas, zamišlja se želja, pa deder zamisli i nemoj me izostavit’ iz želje, neću ni ja tebe iz svoje.
