Došao Derviš kod komšije S. sa pivama. Pričaju njih dvojica o poljoprivredi.
– E, moj rođo – kuka Derviš – ja kad vidim motiku više mi se ne živi.
– Derviše, motika je sveti instrument. Pomaže ti da se prehraniš, a ti tako, cccc.
– Ja ne volim povrće. Više sam za laganu hranu poput suhomesnatih proizvoda.
– Ko ti reče, jadan ne bio, da su suhomesnati proizvodi lagana hrana?
– Jesu, majke mi mile, samo ih moraš isjeć’, a imaju da se kupe i isječeni, pa onda budu još lakša hrana.
– De ba, Derviše, ti si izgorio po glavi.
– Jesam, rođo, sunce mi spurilo tjeme dok sam kop’o. Neđi zaturio kačket, al’ naću ja njega kad mi ne bude treb’o. Moram i sutra kopat’, zato sam danas sebi dao slobodan dan, to je meni nešto k’o regres kojim se počastim. Samo nemam nikako volje za motikom sutra.
– Volje? – frknu S. – Znaš šta će tebe ukopat’ u životu?
– Šta?
– Preispitivanje volje. Kad nešto moraš, ne analiziraj volju, samo će ti bit’ još teže, već digni to dupe i u akciju. De da ja tebi sad ispričam šta je meni bilo.
– Deder!
– Dođe mi juče poštar s kuvertom. Depeša s birova za nezaposlenost i nerad. Otvorim je i imam šta da vidim.
– Šta si vidio?
– Poziv! Našli mi pos’o nakon trideset i pet godina neradničkog staža na birovu. Kad me nije prekin’lo. Pa zar od ovolike omladine sa visokom stručnom spremom baš mene moradoše izvuć’ iz latice?
– Omladina neće da radi. To je sve neradnik do neradnika. Mame i tate umazile, pa im sad svako kriv što su proizveli neradnike.
– Čitam ja onu depešu, a sve mi krklja u stomaku. Ako odbijem pos’o skiniće me s evidencije i izgubiću zdravstvo. Jest da meni to zdravstvo ne znači ništa, jer se ja liječim isključivo čaškom, al’ može se kakva budala nalokat’ i tako nalokana sjest’ za volan, pa me udarit’. Kud sam onda dospio bez zdravstva, kud? Čaška je za sve izuzev za otvorene lomove. Kontam šta im slagat’ na birovu, kako se izvuć’ iz zasjede koju mi ova država napravi.
– Nije država, rođo, već kanton, sve je to na kantonalnom nivou.
– Došlo mi da plačem k’o mala beba. Ko će svaki dan putovat’ autobusom i boravit’ na poslu?!
– Vala baš. Meni od tvoje priče o poslu dolazi muka, a zamisli kako bi mi bilo da mi nađu pos’o.
– Savršeno se razumijemo. Na kraju se ispostavi da je depeša namijenjena drugom S.M., mom adeši preko brda, a da se poštar zabunio. Znaš kad sam se žalio da mi je konin sin navio mobitel u sedam ujitru i da ga ja sad ne znam odvit’?
– Znam. Mjesecima kukaš k’o godina radi otog.
– E, od jutros ga s merakom gasim pun neke miline što ne moram na pos’o, u školu, na fakultet, a ni doktoru na analizu krvi koja se obavlja ranom zorom. Nakon alarma još slađe zaspim, k’o kaka bebica.
– Vjerujem ti, rođo, al’ mobiteli zrače. Ja se otog bojim k’o ljute guje.
– Ti se baš navadio na fiksni. Baš fiksni telefoni ne zrače?
– Ne zrače.
– Imaš li dokaz?
– Imam. Dugoživnost baba iz sela, a ne s’laze s kućnog.
