Zazimi ove godine, pa Derviš odluči da je vrijeme da se u kući komšije S. konačno naloži vatra. Unese on kantu jupolku punu drva i sitnih treščica.
– Od sutra ložimo! – svečano izjavi.
– Važi. Istovari to u škaf.
– Ne da mi se sad, nek staji kanta, mrsko mi je vraćat’ dol’ u šupu, a ako je metnem pred kuću more je vjetar razhlupat’.
Derviša, koji je inače zimogrizan, ujutro u pola pet probudi hladnoća pomiješana sa mamurlukom, pa ustade i potpali vatru. Otvori škaf da poslaže ostatak drva i triješća i vrisnu iz sveg glasa!
– Rođooooo – prodera se – Ustaj! Ustaj!
Mamurni S. se jedva odvoji od postelje, a Derviš ga fata za nadlakticu i vuče napolje.
– Idemo! Odma’!
Za sekundu se nađoše na putu.
– Derviše, šta ćemo na cesti?
– Budalo jedna, neko ti je postavio dinamit u onu laticu od šporeta koju ti zoveš škaf.
– Dinamit? Kakav dinamit?
– Eksplodirajući marke POELSAN.
– Čekaj! Ti tvrdiš da neko ‘oće da me smakne?
– Tvrdim jašta. Ima taman dinamita da kuća ode u zrak. Otaj se dinamit aktivira loženjem vatre. Da je bogdom nisam ložio…
– Jesam ti lijepo rek’o da sinoć istovariš kantu… – jauče S. – Kud ćemo sad po ‘vakoj zimariji, nit majci nit u djevere?! Jesi ti siguran da je dinamit unutra?
– Ma jesam. Znam kako izgleda. Šta sam ja filmova izgled’o…
– Znači tako, sprema se atentat na mene!
– Sestre, rođeni, nema ko drugi. Nakastile da te teslime na oni svijet i da poklope imetak.
– Kakav imetak, jadan ne bio?
– Eto i tebe budale, pa šumu! Znaš ti da cijene građe odoše u nebesa? Znaš pošto je kubik ‘rastovine? K’o tvoji’ sedam primanja socijalki.
– Ima logike! Šta će sad bit’ s kućom?
– Samo posmatraj, ima da eksplodira čitava, a kad svane ostaće samo sjećanje na nju i gola livada.
– Da idemo komšijama, izbudimo ih i zovemo miliciju?
– Probudiće njiha detonacija, ne se sikirat’, a milicija se neće smjet’ ni prikučit’, gotovo je sad.
– Pa ku’ ću ja jadan? Đe ću živit’?
– Kod mene. I opet ponavljam ne se sikirat’! Na tebe je pokušan atentat i smrt si izbjeg’o za dlaku. Navućeš bolesti ako se budeš brin’o i onda ode šuma zetovima za uživanje. Joj kud nam ne uze makar one pive? Smrzo’ se.
– Skakući, Derviše, da se malo ugrijemo. Joj da mi je sad jedna cigara…
Svanulo je, a ne bi nikakve detonacije. Čim sam podigla roletne, odmah mi dođoše, jer se moji prozori vide sa ceste. Ispričaše mi sve i ja odem do S. kuće da vidim o čemu se radi, iako su me njih dvojica onako premrzli pokušali spriječiti. U škafu je bio šamot. Iznijela sam ga iz kuće, a Derviš se odmah baci na ledinu.
– Ovo je šamot! Sestra ljetos kupila, al’ ja od obaveza smetno s uma da ga moram namontirat’! – frknu komšija S. – Ovo tebi dinamit? Cccc!
– Isti dinamit, majke mi rođene. Okle sad da su šamoti vaki? To neka nova moda? Ko se ovo sa mnom šprda? Ja sam uvijek im’o onaj praškasti razmućujući! – trese se Derviš što od sramote što od zime dok sa hrastovine pada zlaćeno lišće u šumi komšije S.
