Kada sam počela pisati, najdraže mi je bilo pisati o djetinjstvu što su mnogi vjerovatno protumačili kao nalete nostalgije za tim nekim prošlim danima, međutim to nije ni približno tačno. Volim da svaka proživljena i preživljena situacija zanoći mnogo, mnogo noći pa da tek onda o njoj pišem, jer smatram da na taj način pred sobom imam širu sliku, a bez šire slike nema ni valjane objektivnosti. Objektivnost je za mene preduslov za svaki eventualni nauk, iz nauka se rađa napredak, pa nisu li se svakojake situacije pred nas ispriječile upravo zbog toga – da napredujemo? Kada pustimo priče da prenoće u međuvremenu se lišimo huje, radosti, žalosti ili bilo čega što su u nama izazvale, pa često uvidimo da su nam se neke stvari desile samo zbog toga da odmah platimo na ćupriji, a da mostove pređemo glat i onda na osnovu pređenih mostova onu plativu ćupriju zanemarimo, pa je ni u pričama nešto plaho ne pominjemo, iako nam je prije mostova izbila štošta iz ruku. No, da se vratim na početak. Počela ja pisati i vidim da se ljudima dopadaju te moje pričice. Namjerno nisam mnogo pisala o ružnim i tužnim stvarima iako ih je bilo kol’ko ti dragi Bog ‘oće, ali sam sebi svakako dozvolila da ispišem neke svoje boljke koje su me pratile kroz život i to ne zbog toga da bi me neko zbog istih sažalijevao već isključivo zbog toga da pokažem da je sve šugave situacije i te kako moguće podnijeti na nogama i da se od žutih zubi, preko crnih dana može mnogo toga motivirajućeg napisati na bijeloj hartiji. Kad god sam pisala o drugim ljudima rijetko sam ih imenovala i uvijek sam nastojala da identitete zakukuljim na sve moguće načine, ali da ni na koji način ne nagrdim poentu priče. I tako meni jedna draga osoba mojih godina napisa poruku nakon jedne od pričica iz djetinjstva, a poruka je glasila ovako “lijepi ti ovi tekstići, samo molim te nemoj nikad o meni pisati, ipak sam ja neko i nešto i ne bih da me moji đaći prepoznaju po tamo nekim FB tekstićima”. O njoj nikad nisam napisala ni slovo, iako smo u prošlosti imale bezbroj situacija od kojih bi mnoge stomaci zaboljeli od smijeha. Kada su se moji tekstovi sa tamo nekog FB spletom nekih prelijepih okolnosti preselili u knjigu i kada se iza mojih tekstova našlo polijepo nagrada, jedna mi osoba došušnu onako roditeljski i savjetodavno da se ona “neko i nešto” osoba žalila kako sam je razočarala do kosti, jer sam pobogu brate pisala o nekim totalno bezveznim i nebitnim osobama poput pijanice S., a ne o njoj s kojom sam svašta nešto proživjela. Eh, ljudi k’o ljudi, ne možeš im ugoditi čak ni onda kada u djelo sprovedeš njihovu volju.
