Kada smo krenuli u školu, učiteljica nam je na času odjeljenske zajednice predočila da moramo pozdraviti ljude koje sretnemo na putu od kuće do škole i da se to zove osnovna kultura. Navela je između ostalog da je pozdrav dobar dan najpoželjniji. Kada smo se vraćali kući, vidjeli smo komšiju i njegovu ženu na njivi.
– Dobar dan, kako ste? – veselo smo zacvrkutali svoji m sedmogodišnjim glasićima.
– Ćaću svog dobardanišite kad dođete kući. Jeb’o li vas onaj ko vas nije ničemu naučio. Meni se govori faljnis (hvaljen Isus), jel’ vam jasno? – derao se brkati komšija.
Uplašili smo se i čim smo stigli kući ispričali smo babi šta nam se desilo. Uprostila je ona lekciju o pozdravima i objasnila nam bez da miješa osnovnu kulturu i nacionalnost kako da pozdravljamo ljude.
– Koga sretnete do škole njemu recite faljnis, a u školi i od škole prema dole vičite dobar dan.
Mi smo poslušali i sve je to funkcionisalo nekoliko dana. Bili smo druga smjena i odlučili prije škole skoknuti do prodavnice koja je bila nekih stotinjak metara niže škole. Ljudi su se vraćali s pijace i šejtan naćera onog brku nama u susret, ali ovaj put malo niže škole.
– Dobar dan, kako ste? – opet zacvrkućemo poštujući geografsku odrednicu prema kojoj ovaj dio puta teritorijalno pripada pozdravu dobar dan.
– Šta sam ja vama neki dan rek’o? – dreknu.
Onda ušuta kad vidje da ima publiku iza leđa i ubrza hod, a ta publika su bili raseljena lica koja su krenula na nadnice, jer je bila jesen, ljudi iz sela koji se kao i on vraćaju s pijace i naša učiteljica.
Trebale su proći godine da shvatim da se ljudi poput brke uopšte ne pozdravljaju. Takve stvari nas ne uče ni u školi ni kod kuće, a što ih prije shvatimo svaki nam dan postane dobar, ako ne i odličan.
