Dođe meni komšija S. na kaficu neobično dobro raspoložen, ma cvrkuće k’o kakva ptičica i sve mu do mora ravno. On je inače uvijek solidnog raspoloženja, ali kad se ovako ozari to može značiti samo jedno od navedenog – ili se gdje dogrebio kakvih informacija da ne kažem tračeva koje će po selu distribuirati usmenim putem ili se dogrebio novca koji je uložen u alkohol.
Taman što sam stavila džezvu na plata, neko kuca.
– Ovo je Derviš sto posto. Samo on ‘vako nasilno lupa na vrata. Alo, međete, lakše to, nisu vrata od čelika! Kucaj k’o gospodin, a ne k’o sivonja! – prodere se.
Otvorim, kad tamo stvarno Derviš, traži S., pa kako ga nije našao kod kuće, sjetio se da ga potraži kod mene. Pozovem ga u kuću, jer je prispio na kafu. Onda se komšija S. poče hvaliti.
– Sekano, rođo Derviš i ja samo u ova dva dana stukli litar i po rakije, pet dvoguza piva, litar vina…
Dok S. priča, Derviš ga sve nešto tuče nogom ispod stola.
– Rođo, šta me tučeš? – uvredljivo će S.
– Tučem te da ušutiš. Neđi sam čuo da je ona pjesnik, pa šta misliš da ovo zapiše i metne na internet? Odma’ će ljudi steć’ pogrešno mišljenje o nama i pomisliće da smo alkoholičari.
