– Čuvaj dok imaš, kad nemaš nećeš imat’ od čega ni sačuvat’! – govorila je baba davajući nam lekcije iz osnova ekonomije.
Tokom odrastanja sam naučila da su samo dvije teme za razgovor svim odraslim osobama zanimljive bez obzira na bilo kakve razlike među tim odraslima, a jedna od tih tema je novac. Ljudi iz moje okoline su najviše bili fokusirani na tuđi novčanik, pa se nerijetko za pušače znalo reći da su do sad popušili pet auta iako ti nepušači često nisu imali ni taj jedan auto, a kamoli pet. Nakon pušača selili su se verbalno na ljude bez djece ili na ljude koji su već uputili djecu, pa su se pitali u šta im idu pare, jer se te iste pare nisu materijalizovale u nečemu vidljivom, nečemu poput stolarije, ograde… Posebna grupa ljudi koja je bila na meti seoske, finansijske inspekcije bile su žene koje su kupovale hljeb. Kupovina hljeba je u tom vremenu bila neoprostiva, pa se osoba koja kupuje hljeb svrstavala u najvećeg neradnika među neradnicima i prišivao joj se epitet “dama”. To što za svoj novac kupuje, e to je bilo apsolutno nebitno. Dama je za nas djecu dugo bila pogrdna riječ dok su gospoje bile žene koje i od muževa očekuju da poture malo svoja leđa zarad prosperiteta domaćinstva i o tim se gospojama pričalo da neće kile. Simbol neradništva su bili uredno nalakirani nokti na damama i gospojama. Iako smo poznavali nekoliko žena sa tim simbolom koje su radile na i te kako odgovornim pozicijama, one su za nas bile dame, jer smo naučeni da tako izgledaju neradnice. Nerijetko se dešavalo da ti neko pri kupovini u mjesnoj trgovini iza leđa dobaci:”Aaaa, sve se nema?!” Kese u kojima se kroz selo nose kupljeni artikli su morale biti neprovidne, jer u suprotnom dođe do raznih priča, a ko normalan želi biti dio tih priča, ko? Kada obučeš nešto novo i to ti neko usput pohvali, a ne hvali jer mu se sviđa već da ti stavi do znanja da zna da si svoj novac trošio, obaveza je da kažeš:”Jao, hvala ti, ali ovo je staro, samo izgleda kao novo jer nije često nošeno.” Ako kojim slučajem u porodici imaš nekog bogatog, odmah se finansijaska okrene protiv tebe i kaže:”Lako je njemu kad ga dotira taj i taj.” Priča o dotiranju začas obiđe sva verbalna žarišta, dodatno se ispeče, iako je u pitanju tek puko nagađanje, pa se svaki uspjeh tog (ne)dotiranog prebaci na onog koji i ne dotira uz opasnku:”Klinac bi on uspio, da mu nije bilo tog i tog.” Taj i taj onda ispada budala jer je kao dotirao, a mogao je za taj novac priuštiti sebi svašta nešto što čovjeku obezbjeđuje zadovoljstvo plativo novcem, jer pobogu svi se dotirani kad tad okrenu protiv onoga ko ih je dotirao.
Osobe kojima su se trpali nosevi u novčanike, šlajbuke i šlajpike pojma nisu imale koliko se računa vodi o njihovim finansijama i raspodjeli istih, pa kada bi to saznali nakon nekog vremena, obljevao bi ih hladan znoj praćen zavijanjem crijeva, jer nikad nikome nisu pokucali na vrata sa ciljem da šta zaištu ili posude. Nije me kroz život interesovalo zašto neko potura svoja leđa na sve strane samo da bi na ona dva sređena i uvijek prazna sprata nazidao još jedan, baš kao što me nije zanimalo ni zašto se neko zaduži da kupi torbu čija je cijena četverocifren broj maraka sa namjerom da stvori privid uspjeha, ali me uvijek zanimalo šta se to događa u glavama onih koji se više brinu za tuđi novac nego za svoj i koji većinu izlaganja počinju sa “da sam ja na njegovom mjestu, ja bi…” Lako sam razlučila šta je ustvari dama, šta gospođa, a šta selo i puls sela koji bi vazda da kuca isključivo u tuđem novčaniku, pa je sasvim logično da sam lako postala i onaj drugi dio sela, dio čiji su novčanik, (ne)rad, (ne)doneseno i (ne)doprineseno postali jako zanimljiva tema, iako nikome nisam došla na vrata sa ciljem da šta zaištem.
– E, moja seko – veli mi komšija S. neku veče kada smo zapodjeli ovu temu o parama – selo laže k’o pseto. Za mene govore da se nikako ne trijeznim i da sam pjan svaki dan. Okle meni pare za takav divan život, okle?
– E, dragi moj rođo, ako ti je za utjehu i o meni izmišljaju, al’ znaš šta, ne boli me duša što izmišljaju nego što te izmišljotine nisu istinite!
– Ohohohoooo! – zasmija se S. – Bog nas proživio da nam se sve izmišljotine o nama obistine! Ja bih tad bio stalno u blaženom stanju, a ti puna k’o brod! De sad rođi sipni jednu čašku!
A ako vas zanima koja je to tema pored novca zanimljiva svim odraslim ljudima, onda vam samo mogu šapunuti da je to nešto jako, jako b(r)ezobrazno.
