– Draga moja sekice, moram ti nešto reć’, al’ nek ostane između nas. – poče komšija S. juče uz kafu.
– Šta, rođo?
– Derviš je notorni alkoholičar.
– Ko bi rek’o… – čudim se ja.
– Ja, ja, pola ti ne znaš šta se dešaje. Nikad ti to ne bi rekla kad ga ‘vako iz posmatraš, jer si još zelena međutim ja imam oko sokolovo i sve vidim, baš sve. Ne dam se ja varat’!
– Pa šta se dešava?
– On ti je, draga sekice, sklon ispovijedanjima kad se napije i to mene strašno nervira. Koga god vidi u otom stanju, jezik mu se odveže, pa priča… Nije meni što on o sebi priča, al’ što mene uzima u usta, što?! Šta ima selo znat’ šta je kod mene u kući?
– Pa jesi li pokušao pričati s njim na tu temu?
– Jesam.
– I?
– Naćeram ja da njemu iz dupeta dođe u glavu, uprem svim silama, al’ džaba, nema se to naćerano za šta ufatit’ u alkoholičarskoj klimi kakva vlada u njegovoj tintari.
