Derviš pošao u trgovinu po pive, a komšija S. ga upozorio da požuri i da ne zastajkuje puno, jer zna da ga neko može častiti kod trgovine, a to se nikako ne uklapa u eSov koncept.
– Do jedan’est da si doš’o!
– Dobro, rođo.
Dođe Derviš kod trgovine, kupi pive i cigare i naravno počastiše ga pivom. Prođe policijski automobil pored ekipe i skrenuše ka našem dijelu sela. Derviš pohiti kući i nađe policiju kod komšije S.
– Rođo, šta se dešaje?
– Dešaje se da smo pokradeni. Zeničanke ništa nisu vidile, k’o fol ručale kad se krađa odvila. Ko još ruča između deset i jedan’est?!
– Ručale, mal’ da ne reko’! A što ne ručaju kad pronesemo pive? Tačno sam znao da će do ovog doć’. Đe si ti bio?
– U kupatilu.
– Jesi l’ čuo lopova?
– Nisam. Na mjesto zločina sam iziš’o tek kad su otišli.
– Pa kako si otkrio krađu?
– Vidio da fali vekerasti sat, onaj što mrtve budi zvonjavom. Nake više ne proizvode!
– Fali l’ još šta?
– Sigurno fali, eno milicija utvrđuje.
– Rođo, vekeraš je kod mene. – prizna Derviš i izvadi sat iz džepa – Ja ga ponio da vidim kol’ko je sati da ne zakasnim, jer se moreš naljutit’. Znaš da mobitel nemam radi ozračivanja, ručni sat stao, a satna bakterija skupa, pa sam se mor’o snać’…
– Znači uzeo si sat na revers, a nisi obavijestio nadležnog mene? Stid da te bude! Ja SUP dig’o na noge, zahtijev’o da pošalju specijalce, a ti tako… Sad uniđi unutar i objasni ljudima da su bezveze izlazili na teren.
– Ako me za šta optuže?
– Šta fali? I u zatvoru se ‘ljeb jede i tam ti ne treba sat!
