Kada sam bila osnovac jedan rođak je pričao mojima kako mu sin boluje od faulitisa. Brže bolje sam okupila brata, amidžića i drugare Jukiće, pa im očiju punih suza ovo saopštila. Prvo smo kolektivno plakali nekih desetak minuta, a onda smo ustanovili da mi uopšte i ne znamo šta mu ga dođe faulitis kao ni to da li je ta boljka prelazna. Malo smo se zabrinuli jer smo tog rođaka faulitičara nedavno bili izgrlili i izljubili. Zanimalo nas je i to koliko je rođaku života ostalo i gdje će se ukopati. Vijest o bolesti se brzinom munje raširila selom što je uzrokovalo abnormalan broj posjeta bolesničkoj kući. Pošto u bolesničkoj kući nije bilo ni govora o bolesti selo je utvrdilo da se radi o nečemu krajnje golemom čiji će se ishod sutra manifestovati kroz jednu mnogoljudnu sahranu. Bilo kako bilo neko je narednih dana zagrebao i temu bolesti otpuštajući uzde svojoj radoznalosti. Tako se saznalo da postoji bolesnik u bolesničkoj kući, a bome saznalo se i tačno ime, ili bolje rečeno, tačna imena izvora informacija. Mi djeca smo okarakterisani kao persone pred kojima ni dobar dan ne smiješ reći, jer smo u stanju da i to prenesemo prvom prilikom prvoj osobi koju sretnemo. Pošto je tata navodnog bolesnika gastarbajter, sinovu je “bolest” nazvao faulitisom i taj je faulitis iskombinovan od riječi faul što znači lijen, a ono “itis” medicinski gledano označava upalu, ali to arbajter nije znao, pa mu je itis logično legao uz sinovo stanje. Iako smo iskritikovani na sve strane zbog širenja informacija povjerljivog karaktera, a sve rečeno u kući je označeno kao povjerljivo, nama je bilo drago što rođak neće umrijeti. Istini za volju odahnuli smo i zbog toga što navodna bolest nije prenosiva zagrljajem.
