Oko podne po srednjoevropskom vremenu dođe Antina sestra sva izbezumljena u Antin i Antinicin topli dom.
– Oooo, sestro, kojim ti dobrom prispi na kafu podnevaču? – svečano izusti Antan.
– Muka me naćerala vama, muka, moj brato. Ja s vama moram ozbiljno popričat’.
– Aj u kuću. Ženo, prisatavi! Imamo gosta.
Sestra se raskomoti i poče zamuckivati.
– Anto, selo nam je poludilo načisto. Ja imam sedamdeset i pet godina i za ove svoje godine nikad nisam doživila… Anto! – dreknu – Slušaš li ti mene uopšte? Ti gori od one dječurlije! Samo u oto ćalo buljiš!
– Slušam, jadna! Ovo je meni navika. – izjavi najveći fejzbučar među fejzbučarima i odloži mobitel.
– De ponovi šta sam rekla!
Anto zamuca.
– Brato rođeni, selo nam načisto puklo u glavi. Zamisli samo šta su o tebi taze izmislili…
– Šta? – upita bojažljivo Antinica dok iznosi tablju sa kafenjacima i repuljom.
– Da kupujete nekaku letilicu.
– Aaaa, sestro, pa to nisu izmislili. To je aman jedino tačno što su u otije tvojije sedamdeset i kusur godina istinito rekli.
– Ja se juče s Ivekovicom posvadila radi otoga. Rekla sam joj da je kuja jer izmišlja…Kako misliš da kupujete letilicu? Brato, ti ni vozačke nemaš, a ‘oćeš da se vineš u nebesa. Dva si rata preživio, a u miru ćeš glavu radi budaleštine zijanit’, kuku meni, šta me snađe…Snao, reci šta!
– Seko – poče Anto – ti trebaš izić’ iz zone komfora, izvinit’ se Ivekovici…
– Ma kako da iziđem iz nečega u čemu nikad nisam bila? Ja jedino što odem k misi i što snesem na pijacu kad se ima šta snijet. U otoj zoni nikad nisam bila’…
– Ama ti ne znaš ni šta zona komfora! – frknu Anto očajno – Sestro, sve ovo znači da trebaš u životu malo radit’ na sebi, pomjerit’ granice, probat’ šta novo, a ne vikat’ ženama da su kuje ako kažu nešto što se tebi ne sviđa.
– Ma meni je rada priko glave! ‘Oće l’ meni ko reć’ da sjedem? I đe ti nauči ote nepoznate riječi, a da mako iz sela nisi?
– Na Facebook-u.
– Nisam ja baš zadovoljna što ti ne ispuštaš otaj fejzbuk iz ruku, al’ bolje i to nego letenje. Nemoj ote letilice kupovat’ meni za ljubav…
– Odlučeno je. Letilica dron će nadlijetat’ selo još ovog mjeseca. I nemoj više da mi ko kaže da je ne uzimam. Nek me ljubomorne duše slobodno zovu partizanska eskadrila. Baš me briga. Ja radim na sebi i naučio sam se da je do mene kako ću se ja osjećati, a ja se osjećam i više nego dobro. Usvojio sam te neke afirmacije i ništa me više ne može izbacit’ iz kolosijeka.
Sestra pokuša skrenuti s teme, nekim uopštenim razgovorima svojstvenim za današnje generacije koje broje preko sedamdeset.
– Prija je bilo bolje. Bilo fino, orila se pjesma…
– Ma šta bilo bolje, kome bilo bolje? Meni nije! Ja život dijelim na dva dijela – ružni dio prije pojave fejzbuka i lijepi dio nakon pojave fejzbuka. Ako ti je do pjesme ima jutjub, pa udri. Sa strane imaš i dugmad za pojačat’ i smanjit’!
Antan izađe na verandu da ne sluša sestrine gluposti, a sestra ostade prestravljena i upita Antinicu neke stvari.
– Snao, živa ti meni bila, šta je njemu? K’o da je naograjiso.
– Šuti. Nisi ti još ništa vidjela. Saš čut!
– Šta on ono priča?
– Posij’o nekakije ljekovitije trava u sandučaste vazne na trijemu, pa im povazdan priča. Na otom fezbuku piše kako su neki ljudi metnili u školu dva cvijeta, jedan na jedan, a drugi na drugi sprat i cvijetu na prvom spratu vikali lijepe stvari, a na onaj se cvijet na drugom spratu izderavali, pa se otaj drugi sasušio, a onaj kojemu su tepali uznapredov’o.
– I sad se on udvara onoj halugi prid kućom?
– Tako je. Kad god iziđe tepa joj k’o švalerki da bolje odraste i da se progušća.
– Pa šta će mu ota haluga?
– Naš’o na fejzbuku da se od nje ne mere razbolit’. K’o biva zdrav umreš ako otu rukolu konzumiraš uz obroke.
– Snao, đe ima da zdrav insan umre?
– Ima na fejzbuku. Nabr’o je i naramak žare da…
– Nije kreme da jede žaru!
– Ma on od nje neke čajove kuva.
– Star, a pomanito…
– Ko je to star? – upita Antan.
– Star mi vanilin šećer, pa snau pitam da mi dadne jednu kesicu.
– Šećer je treći uzročnik smrti u svijetu i izaziva ovisnost. Ne daj joj otrove, ženo.
– Ma pusti ti mene da se trujem koliko ‘oću! Tebi da se živi ne bi uzim’o letilicu.
– Jadna ne bila, u otu letilicu ide mobitel, a ne mi, pa on ozgor snima! Zar je moguće da niko u selu ne zna šta je dron?
– Znači ti ne ideš u nebo prije vremena?
– Ne idem. I da te pitam kad si već tu, imaš li ti one aloje vere?
– Imam, što će ti? Da se i njoj udvaraš? Bezbel ti malo one tvoje rugobe u sandučastim vazama?
