– Oooo, Derviše, kako se osjećaš? – upita komšija u prolazu Derviš koji puši pred kućom.
– Ne osjećam se, rođo. Sinoć dogrebio neke šećeruše rakije, pa mi se glava rasklapa sve u sitne dijelove. Onda se oti sitni dijelovi nasilno sklope dajući oštar bol, uf! Iziš’o da jednu izlulim ne bi l’ malo se nikotin zavuk’o među dijelove i fiksir’o hin u cjelinu, onda idem naložit’ vatru, napravit’ kahvu i probudit’ S.
– Ti mu ložiš vatru? On tebe iskorištava.
– To se samo tebi čini. Njegova su drva i skuplja su drva nego moje ložačke usluge, a i kahva je njegova ako ćemo pošteno. I šta se ti petljaš u naše odnose? Hoćeš da nam umetneš kost u dobre odnose, pa da nam eventualne svađe naruše jaranstvo! To ti kod mene ne prolazi.
– Svaka ti vuče motke s vrha Majevice.
– De ba, makni se više od planine, jer ti i način kontanja poprima planinske oblike, pa se lahko osklizneš i sve ti ide nizbrdo.
– Jesi ti omudrio!
– Danonoćno se trudim da saberem što više pameti. Dao mi Bog da imam od koga. Rođo S. je bez imalo pretjerivanja najpametniji insan na dunjaluku. On zna na kojem je gromobranu đavo sinoć spav’o.
– To ti rođo ne da da pušiš u kući?
– Da jašto! Rođo je davno skont’o da će zidovi nas nadživit’, pa ga ne tangiraju žutila od koji’ zazirete svi vi seljaci, al’ ja kad pušim napolju studeni zrak prostruže pluća i s njiha otpane sav nikotin koji unesem cigarom. Meni je vala zdravlje najpreče, ja, ja!
