– E, sad mi lijepo objasni – frknu Derviš – šta je to u meni nadmeno i kako ja kod sebe nisam primijetio da sam nadmen?
– Derviše, ti to nisi primijetio, jer si sam sebi najbolji, a onaj ko sebe smatra najboljim nikako ne teži promjenama, jer konta da nema šta mijenjat’ na sebi.
– A šta ja to trebam mijenjat’ na sebi?
– Pa, prvo moraš priznat’ i sebi i meni da sam ja bolji od tebe i da imam dosta šire vidike. E, kad to priznaš, onda je sve lakše. Nisi ti loš, taman posla, jer da si loš, ja ne bi’ s tobom čaše vode popio, a kamoli sve one cisterne pive koje smo zajedno salili u probavne traktove, samo si pokupio previše uvjerenja od ove sredine. Ja se ubi’ trudeć’ da ti ota uvjerenja išćeram iz glave, al’ ne sarađuješ. Eto to je nadmeno u tebi.
– Vidi, vidi! – pokaza Derviš – Gledaj jest’ se ona udovica utegla. Spakovala čovu na onaj svijet, pa joj sad do Kosova ravno!
– Je l’ ga ona ubila? – prodera se S.
– Nije, rođo. Umro od moždanog. Što se dereš? Znaš da ja nisam navik’o na taj ton komunikacije. Moj je tajo bio hadžija. – tihano će Derviš.
– Tebe ne treba da zanima utegnutost udovice. S otim nemaš ništa. U se, na se i podase! Nema više tračat’ o drugima. Da si pametan da joj se nađeš, pa da skupa trošite pokojnikovu mukom zarađenu pemziju, al’ jok, moj Derviš pružio jezičinu…
– Rođo, ti ga sad prećera. Ja sam momak, bolan, meni treba cura.
– Nema u cure para, pajdo moj, a cure nisu ni utrenirane da vode domaćinstvo, pa ih sve moraš učit’ iz početka. Ih, što bi se ti s curom usrećio, jer je ne bi znao ni naučit’ pošto oto ni sam ne znaš.
– Ja ne znam vodit’ domaćinstvo?
– Ne znaš! Da mene nema ti deset maraka ne bi znao pravilno rasporedit’. Ti kad bi ih raspoređivo, nakupov’o bi samo piva, a ne bi se sjetio da uzmeš cigare, pa bi ovd’e meni kuk’o kako ti se pripušilo.
– Jest’ vala.
– Kad imaš kafe, krkaš je, brate mili, bude gusta k’o pura, više toza u šolji neg’ tečnosti i onda nakrkaš šećera u nju da bude pitka, umjesto da metneš manje kafe, a samim tim i manje šećera.
– I to je istina.
– Kad ti ostane pola ‘ljeba preko noći, daš ga Hadžića džukcu umjesto da prženice napraviš.
– Ne znam ja ote prženice pravit’.
– Ne treba fakultet za prženice. Ubiješ dvojtroje jajcadi, umućkaš, dodaš soli i mlijeka, naumačeš hljeb u oto i zapečeš.
– Tako lako?
– To ti kažem. Sve je lako onom ko hoće sebi da olakša. Da te ja nisam naučio kako se pere veš u mašini ti bi još njega kiselio u koritu. Opireš se promjenama, Derviše, opireš i to samo zato što si nadmen, a nadmeni insani misle da sve bolje znaju. Kad ih demantuješ, to ne bi priznalo da si im pomog’o već uredno koriste tek stečeno znanje i šute k’o, da ne lajem!
– Pa šta ja sad konkretno treba da uradim?
– Prvo potegni pive da ti se ove informacije oprime u glavi. I biljku kad usadiš u zemlju treba joj odma’ zaljevanje.
– Otpio.
– Sad nam idi napravi kafu. Kafu, ne puru, Derviše! Da vidim je l’ se išta od znanja odomaćilo u glavi. Dok voda ne zavrije poredaj šolje na tacnu, al’ s tanjirićima, jer se tad osjećam gospodskije, u sredu stavi šećernicu, na tanjiriće metni kašikice…
– To sve znam!
– Derviše, prošli put si mi kod sebe dod’o šolju kafe k’o keru košćuru, bez tanjiriće i kašikice, a još si se drzn’o, pa je i zasladio kol’ko se tebi ćefnilo.
– Ja sam to eto nako kont’o da smo dobri, pa da ti mogu k’o sebi bez nekije posebnije protokola.
– Vidiš da ne znaš vodit’ domaćinstvo. Jesmo mi dobri i upravo radi toga me trebaš držat’ k’o malo vode na dlanu i trudit’ se da se kod tebe osjećam poštovano. Ti si mene tad za dušu ujeo, samo što sam ja fleksibilan, pa ne zamjerim. To su oti moji široki vidici koje moraš utupit’ sebi u glavu.
– Ti si jaran za poželit’.
– Vidi! Anto izlazi od kone. Ko zna kad je doš’o. Sigurno iš’o Zeničankama. Ljubav je to, ljubav.
– Ima sat vremena kako je doš’o.
– Ti ga vidio?
– Jesam.
– Pa što mi nisi signalizir’o?
– Neću više da gledam šta ko radi, jer želim prestat’ bit’ nadmen.
– Derviše, sve si pogrešn’o skonto. Nemoj drugima tračat’ o drugima, a meni sve kaži, pa ću ja raspolagat’ informacijama kako dolikuje.
