– E, moj rođo – kuka Derviš S. – nastanilo mi se neko pašče. Moram ga pod hitno uprtit’ i odnijet’ đe!
– Cccccc! Nisam ovo očekiv’o od tebe! Ja sam, Derviše, do sad sve kont’o da si ti pametan čovjek kojeg eto ponekad tvrdoglavost prevali na nevaljastu stranu, kad ono ti zlikovac.
– Kakav zlikovac?
– Notorni. Čuj uprtit’ kerče i odnijet’ ga?!
– Ma nije kerče nego kuja. Ne znaš je l’ veća u debljinu ja l’ u širinu. A stomak joj malo, kako bi’ ti rek’o, odudara od tijela, pa kontam da je skotna. Da je muško, pa hajde…
– Još jedna glupost! Samo ti, Derviše, razvrstavaj na muškinje i ženskinje, pa će i Bog isto tako i nemoj se sutra čudit’ kad tvoju nafaku preusmjeri kakvoj ženi. Uprti ti kuju i odnesi, pa će i Bog uprtit’ tvoju sreću i odnijet’ je nekom boljem od tebe, pazi šta ti kažem.
– Pa šta ću s njom?
– Nahrani je, hajvanu jedan. Ti nikako da dođeš tobe, zato ti sve u životu i ide nizbrdnom putanjom krećanja.
– Ma ona mene u stopu prati.
– Koga prati kerinje i sreća ga prati.
Tog je dana komšija Meho Firmaš pošao u prodavnicu, kako S. kaže vrtlarske prirode, da kupi neke bačve, pa je saletio Derviša da mu pomogne prilikom transporta i za tu mu je uslugu ponudio dvadeset maraka. Blizu vrtlarske radnje je supermarket. Derviš je ušao sa dvadeset maraka i nakupovao piva, jer je tu dvolitra za bon jeftinija nego u mjesnoj trgovini. Nekako je nabavrljao do, kako reče, hajvanskih polica i uočio hranu za cuku. Uprtio je vreću koja je koštala nešto manje od osam maraka. Kada je platio uzeo je račun da se S. pohvali kako je došao tobe.
– Šta će ti to, Derviše? – upita Meho kroz smijeh.
– Za sreću! – osorno će Derviš.
Čim je stigao kući otvori onu vreću kad unutra pijesak. Odmah se zaputio S. sa vrećom i pivama.
– Rođo, ja sam prevaren. Umjesto cukećije hrane meni poturili pijesak. Evo vidi!
– Pa piše ti na kesi da je pijesak. U ovo stambeno zbrinuti kerovi vrše nužde. Što nisi čit’o?
– Pa ima pašče na kesi i bilo mi logično da je hrana. Okle ja znam da pakuju pijesak u vake vrećkice? Zijanio sam skoro osam marki! Rođo, eno onog mog paščeta, pratilo me i do tebe.
– Ono tvoj ker? – frknu S. – Ono ti je, bolan, sekina kuja. Jako pametna životinja koja te bezbeli prati kući da usput ne napraviš kakve budalaštine. Eto i ker skont’o da se na tebe mora obratit’ višak pažnje, inače…
