– Odi vam da ti presudim! – dere se jedan naš komšija u eSovom dvorištu – Kad te dofatim, ima da te nema. Sve ću ti dlaku po dlaku čupat’ s brade! Udaviću te ne zvao se ja Dule. Neš’ ni sunca više vidit’ ni mrkle noći!
– Derviše – prošapta S. – jesi mu đe stao na žulj?
– Nisam, rođni, ne pomak’o se odavd’e ni milimetra. Nisam lud s nolikačkijem insanom ukrštat’ putove bespotrebno. Tresem se kad ga neko spomene. Da mu ti nisi šta učinio?
– Nisam, bolan. Idem ja napolje da vidim otkud njemu pravo da uniđe u moj posjed i arlauče.
Izađe S. napolje.
– Rođo – obrati se Duletu ozbiljnim tonom – šta se izdernjavaš u mom dobru? Upad u tuđi posjed je krivično djelo, a i Derviš spava. Ako mi ga probudiš biće svašta. Da ti samo znaš kako je to prgavo biće kad ga dernjava probudi, uf, babo mu rahmetli bio hadžija i otaj način komuniciranja mu je stran, pa mu prgavost doživi jako nasilan nivo. Sad mi lijepo reci šta je povod tvog prisustva!
– Ama, čovječe, koza me handri cijelo jutro. Ganjam se s njom evo ima po sata. Unišla sad u tvoje dol’ u vrtlić. To je povod.
– Pusti je, bolan, bezbel uočila one divne lozice što su obuzele žicu koja moje dijeli od koninog.To je za nju poslastica. Mora i životinja sebi ispunit’ koju željicu. Haj ti na jednu čašku dok se kozica ne zasladi, nije, bolan, život sto godina.
