Jednog se proljeća na našim vratima pojavi baba Mrkuša sa nekom sićušnom ženicom. Mi djeca pojma nismo imali ko je ta bakica blagog pogleda, ali nam je Mrkuša pored nje izgledala kao školovani tjelohranitelj koji za pasom nosi oružje. Dan je bio lijep, pa je baba zastrla sto pod grožđem, pričetverostručila deku uzduž i stavila na klupu da gostinjski bubrezi ne ozebu, jer tad spužvasti podmetači još nisu bili u modi.
– Idem ja nama metnit’ kafu, a vama ako slučajno zaladni po krstima, samo recite i idemo u kuću.
– Ako, ako! – odgovori Mrkuša i odroza svoju crnu torbu neobično izdržljivih ručki.
Onda poče vaditi milosti i pozva nas da se prikučimo stolu i uzmemo svoje ise.
– Znate l’ ko je ovo?
– Ne znamo.
– Ovo je u mene sestra Verka.
Verka je pušila sarajevsku Drinu, a komadići duhana su joj se vazda zavlačili u onu rupu na upaljaču odakle izađe plamen, jer je upaljač stavljala u kutiju sa cigaretama. Klela se da joj cigara duši ipak najbolje leži kada je pripali šibicom. Pila je gorku kafu isključivo iz fildžana, a uz kafu joj je bila draga i jedna mala čaška rakije kojom je, kako reče, ubijala bakcile.
– Baba Verka, šta su to bakcili?
– To su male baje koje ne mereš vidit’ okom, al’ kad ti se u crevad nastane, onda moraš svako malo hitat’ do klozeta, pa takav hitljiv nisi dospio ni hećimu, zato ih je najbolje odma’ vako poubijat’ dok se nisu nakotile.
– Verka, de metni šećera u kafu! – govorila je baba gutajući šećernicu pred nju.
– Jok!
– Mlijeka?
– Nipošto! Meni je ćejf vako.
Kada se kafa ‘ladne do mlakosti, Verka je palila cigaretu, pa bi povukla dim duboko u pluća, ispustila ga kroz nos i potegla gutljaj kafe. Mrkuša i baba su pile bijele kafe iz velikih šolja, a po njihovim je kafama plutao komad varenog kajmaka i žućkaste, masnjikaste mrlje karakteristične za domaće mlijeko. Verka nakon što popije svoju gibiru – tri fildžana kafe, uspe trećinu rakije iz čaške u toz, promiješa to i popije ne eks.
– Ovo mi pročepi krvne žile! – vikala je i palila još jednu cigaretu.
– Što se ne bragneš otog? – pitala ju je baba.
– Bože sačuvaj! – vikala je Verka – Nijesu cigare zlo, jer ne diraju pamet, alkohol je belaj. Ja sam počela pušit’ kad sam se udala. Imala sam svekrvu šejtana, eh… Šta sam ja dijete s šesnes’ godina znala? Šuti i trpi! I onda sam jednog dana u zadrugi kupila cigare kad sam čula od strine Drenečke da je smiruju. Prva u kući ustanem, naložim vatru, pristavim kavu i svako jutro uzmem sebi otije pet minuta, pa ispušim na mjeru dok voda ne proključa. Svekrva je sve vikala:”Nije za mladu kafa, ostavi to!” E, moj sinko, bilo joj žao ote šolje kave, a za mladu je bilo da nosi na leđima plug u Stijene. Tako sam ti se ja propušila i sve sam gledala đe i kako da izmigoljim da jednu ispušim. Morala sam bit’ mlogo dosjetljiva da me ko ne vidi. A valjalo je i valjano krit’ cigare i šibicu. To mi je bio jedini užitak i nekako mi, da me pogrešno ne svatite, bilo drago svekrvu vuć’ za nos.
– A od čega si kupovala cigare?
– Potkrijem jaja, prodam ih u zadrugi i uzmem cigara. Da nije bilo cigara, davno bi ja pamet izgubila. Vas mi je život bio nikaki, al’ otije pet minuta koje ukradem od njega za cigaru su me održavale i pametnom i živom. Kasnije me sebi privukla ona strina Drenačka koja je bila vazda na zdravlju klimava, pa dođe svekrvi, opsuje joj masnu ‘sovku, smjela vala, bila starija i naredi da joj dođem namah k’o biva da joj pomognem da se okupa. Tad ona zaključa vrata i kaže:”Metni nam dera kavu i daj da ispušimo po jednu.” Ona me naučila da je rakija nimet ko joj zna kimet i da ubija bakcile.
– Znate l’ vi – glasno će Mrkuša – da ova moja Verka, Bog joj pameti dao, nikad nikom nije rekla za svoje patnje?
– Jesam rekla.
– Jesi kad su ti katili duše ispustili. I šta sam tad mogla? Otić’ im iščupat’ križove sa grobova?
– A kakav ti je bio muž, baba Verka?
– Znao me katkad po zubima, al’ nije on kriv, mama ga pućkala. Kakog je muškinja bilo po selu i šta su sve ženama radili, moj je bio dobar k’o vruć ‘ljeb. Tuk’o me samo jednom il’ dvaput mjesečno, al’ ne puno i ne po glavi. Moram napomenut’ i to da me nije tuk’o nikako tri godine prija neg’ što će umrijet’. Djecu nikad nije istuk’o, a imamo ih četvero. Bio je on dobar čovjek i dobar otac.
– Ja, ja! – frknu Mrkuša.
– Sestro, nemoj, ipak ja njegovu pemziju trošim.
– Ko bi rek’o da ste Mrkuša i ti iz iste utrobe ispale? – rekoh, a baba me kuči nogom ispod stola i reče:”Hajte, djeco, na bašču, vaki sunčan dan, a vi se prikučili hastalu k’o mačka slanini i slušate priče koje nisu za vaše uši! Hajte!
A meni je i danas dan žao što se određenim hastalima nisam češće i odlučnije prikučivala, jer se životne lekcije baš i ne uče među djecom na bašči dok sija sunce.
