Otišao pripiti komšija S. malo u goste kod djeda Ante, najvećeg ovisnika među svim ovisnicima o Fejzbuku, ne bi li prisastavio kako dolikuje čovjeku poput njega. Jadna Antinica se latila motike i po tek pofrezanom pravi uzdužne retke u koje stavlja, kako S. ispovijeda, kompirove raznih veličina dok Anto ne ispušta mobitel iz šaka i svako malo slikava šta će se sve posijati. Antinica je vidno uzrujana.
– Sagni se malo! – derala se – Neće ti oti Fejzbuk ručka donijet’. Redaj bijele kompirove!
– Joj i tebe, ženo božja! De da mi tebi napravimo profil pa da ti mogu metat’ srcad u retke koji su predviđeni za komentare. Čak im ne treba ni razmak, ljubav sve veća ako su ugustu. Ispod svake bi’ ja tebi slike nared’o srcad i onije žutije što im iz usta izlazi srce, joj kako se ono zovu, et’ na jeziku mi, al’ nikako da prokinem, neka riječ sa slovom s.
– Nikad! Nikad! – odbi Antinica – Treba narod da vidi otu srcad, pa će reć’ da smo poludili po stare dane, a za tebe to svakako i pričaju.
– Kao da je šta čudno, rodice – ubaci se S. koji tek prispje – da žena čovjeku il’ on njoj meće srcad?
– Tako je. Dušmanima se aktiviraju čirovi kad vide ote retke pod slikama.
– Znaš šta, S. – obrati mu se Antinica – nađi ti sebi kak’u mlaćenicu, isprofilirajte se, pa nek ona tebi tako retke napravi i u njih meće srcad!
– Aaaa, ženo, na Fejzbuku su retci već napravljeni.
– Ja bi’ radije da ona meni kakve pive metne, nemam ja od srcad ništa.
– Vidi! Imaju i pive! – uskliknu Anto dok pokazuje S. sličice piva.
– Rođo, jesu lijepe – dražesno će S. – al’ meni draža ona stvarna piva. Ima l’ jedna za rođu?
– Nema! – dreknu Antinica – Tebi je piva duša, a mrsko radit’.
– Rodice, kaže se pogača duša, a ne piva duša.
– Kako god, za tebe ovdje nema ni pive ni pogače!
– A ima l’ jedna dnevnica? Dok ovaj tvoj bulji u uređaj, de da ja tebi pomognem zagrtat’ sjemena. Ako budeš sama radila, ufatiće te u krstima i sutra nećeš bit’ ni za pive ni za pogače, doduše ti i ne piješ pivu, al’ jasno ti je da sam htio iskazat’ da nećeš biti ni za šta.
– Kolika je tvoja dnevnica?
– Visina dva internetska računa ako radim pos’o koji volim i ako me pride nahrane i napoje.
– A ako radiš pos’o koji ne voliš? – radoznalo će Antinica.
– Rodice, nema tih para za koje bi’ ja radio ono što ne volim.
– Ono žuto se zove smajl! – k’o iz topa će Anto.
– Šta mu bi? – tiho upita Antinica S.
– Ma neki dan je s nekim žutim traktoristom nešto prič’o na cesti, samo šuti, ništa ti nisam rek’o. Taj se bezbeli zove Smajl, raspitaću se ja dodatno kod trgovine o njemu sad kad znam ime, pa ću ti sve prenijet’ što saznam. ‘Oće da raskući djedovinu i kupi onu letilicu zvanu dron, pa će nas namagarčit’ da uniđemo u nju i letimo isto vako kako nas je namagarčio i da mu sijemo dok se on igra k’o dijete s onim uređajom, pazi šta ti kažem. Rodice, ako Anti ništa ne možeš, moraš otog Smajla zastrašit’.
– Ma letilica nije za let ljudstva!
– Je l’ ti jutros rek’o da će ti pomoć’ posijat’?
– Jest.
– Pa, pomaže l’?
– Ne pomaže.
– I ti mu i dalje vjeruješ za letilicu? E, naivna moja rodice…
