Jesen 1991. godine. Moja tetka došla kući nakon odrađene sezone na Jadranu. Pošto nije bila tu za moj rođendan, jedan me dan odlučila odvesti u grad da mi nešto kupi. Od mame je saznala da imam sve osim cipelica. Na dan našeg odlaska u grad tetki su strogo zabranili da mi kupi sladoled u gradu, jer se sezona sladoleda za moje grlo završava zaključno sa 31. avgustom.
– Tetka, tetka, de ti meni kupi jedne štikle. – nagovarala sam je.
– Ako nađemo tvoj broj, kupiću.
Ušle smo u nekoliko prodavnica obuće, tetka je namigivala prodavačicama i svaku od njih upitala imaju li štikle za djevojčice mojih godina. Prodavačice su vrtile glavom, govorile da nemaju i onda su dodavale:”Bože sačuvaj djeteta!” Ja sam već bila na rubu plača.
– Polako, ima još prodavnica. – hrabrila me tetka.
– U Borovu nas je dočekala najljubaznija prodavačica, saslušala moje želje i rekla:”E, taj broj nemamo, ali biće za broj veće štiklice iduće godine, taman da ti nogica poraste. De da ja tebi sad pokažem kakve cipelice imamo, izaberi, pa njih nosi jedno vrijeme dok ove tvoje ne dođu.”
Pristala sam. Izabrala sam lakirane cipelice sa kajšićem, a tetka je sebi kupila salonke za izlazak. Onda smo kupile sladoled u kornetu i sjele na klupu u park. Tu sam saznala da se kornet jede. Kao po običaju uflekela sam se i tetka se sjetila da kupi čokoladu kojom će umrljati fleke od sladoleda da ukućani ne prokljuju naše male tajne. Nakon što sam pojela sladoled, počela sam praviti hrpice od lišća i skakati na njih, pa sam šakama grabila lišće, bacala ga u zrak i radosno govorila:”Tetka, vidi meeee!” Ona je pušila cigaretu, pratila me pogledom i namigivala mi. Nije joj smetalo što su se dijelovi lišća zapleli u moju kosu ni što mi se po čarapama polijepilo nekih sitnih grančica. Desetak minuta prije dolaska našeg autobusa, detaljno me otresla i obećala mi da ćemo i naredne jeseni ovako jesenovati. Kod kuće sam obula prvo tetkine salonke, pronosala ih nevješto po ploči i tek onda obula svoj poklon da pokažem ukućanima. Toliko sam se radovala narednoj godini i svojim prvim štiklama da tu noć nisam ni spavala. Grlo mi se nije ni upalilo od onog sladoleda. A onda je rat došao, odveo tetku daleko od nas, a moje želje strpane u kutiju cipela na petu ubrzo su zamijenile želje za osnovnim – za bijelim hljebom, za čokoladom, za sladoledom… U toj smjeni želja dok je mama lijepila po prozorskim staklima selotejp traku, prvo uzduž, pa poprijeko, pa u dijagonalu, pa u drugu dijagonalu, pokušavala sam nametnuti temu štiklica.
– Mama, ja sam onoj ženi u obućari obećala da ću doći ove godine po one štikle, moj broj, ozbiljno ti kažem…
Nije me ni slušala i stalno je pominjala da od detonacija mogu fasovati stakla, pa kud onda i da je dobro da imamo selotejp traku. Ta se srednje smeđa selotejp traka zadržala na našim prozorima dugo i kada ju je mama nakon rata teškom mukom bez da ošteti stakla uspjela skinuti, sve su mi naše skromne sobe počele izgledati neobično lijepo, jer su mi oči prezirale one trokutiće neoblijepljenog stakla koji su ostali kada se ukrste dvije linije i dvije dijagonale, bilo ih je osam komada i kroz njih sam često zurila napolje. Prve sam štikle dobila u sedmom razredu i nikad nisam naučila pravilno hodati u njima, iako sam ih godinama nosila pokušavajući da budem malo visočija. Poslije je hedonista u meni zahtijevao isključivo udbonost, a štikle su ostale samo obuća za posebne prilike i za posebne priče. I tek sam danas nakon toliko godina shvatila zašto me čak i trokutasti oblici jela odbijaju. Rat, rat za mene ima oblik trokuta.
