Komšija S. je ostao praznih džepova. Ni cigara ni piva, a ni jarana. I onda se dosjeti kako namaći koju markicu. Otvori frižider, povadi sve stvari i donese ih meni u frižider, pa svoj očisti do usijanja i javi sestri koja treba stići za koji dan da je frižider krep’o.
– Kako, pa skoro je kupljen?
– Ej, tebe! Čuj kako? Sjećaš se pokojnog Marka, danas cijepo drva, sutra umro, prekosutra ga sahranili?! A ti mene pitaš kako je frižider lips’o.
– Gdje je garancija? Dala sam ti je. Onaj papir u najlonu…
– Ih, kad sam ja garancijom odložio vatru…
– Molim?
– Nisi mi rekla značaj tog dokumenta. Otkud ja znam šta je garancija?! Ja kont’o da oni računi nikom ne trebaju. Jadan ja, kukavna mi mati, kud ću sad svoje namirnice, kud?! – poče S. narikati.
– Ništa uzećemo novi.
Sestra je došla, a S. malo odvrnu onu sijalicu iz friždera i dogovori se sa jaranima koji skupljaju staro željezo da dođu po frižider kad ih zovne. Sestra i zet došli, pa odlučiše malo virnuti u frižider. Navodni se kvar brzo uoči, pa se i oni odlučiše malo poigrati sa S. Odvezu S. i djecu zetovoj majci, nabave od jarana velikačku kutiju na kojoj piše BEKO i nazvaše S.
– Muštuluk! – povika zet – Kupili smo ti novi frižider, isti prethodni, ma pljunuti isti. Da ga samo vidiš, bijeli se, sad smo ga unijeli, čak ti je sestra potrala i ispod friždera. Samo ovaj ti put ne damo garanciju. Nek bude kod nas.
– A đe moj stari?
– Bacili ga!
– Bacili? Kako mislite bacili? Pa što…
– Pa, dragi S., to je smeće, pokvareno smeće. Mi ga dali onim dostavljačima novog friždera i rekli da ga bace. Platili smo im za to deset maraka. Nek nose!
Komšija S. samo što nije presvisnuo. Kad je stigao kući dočekao ga je frižider pun namirnica. Ni marke mu nisu ostavili kad su pošli uz riječi:”Frižider i pun frižider smo ti obezbijedili, daćemo ti drugi put šta džeparca.” S. od muke nije ni primijetio da frižider nije taze.
– Muke moje frižiderske… – jaukao je danima.
