Piše: Ivona Grgić
Zeničanke su došle Antinici kod koje je bila i Antina sestra. Odmah su prešle na stvar.
– Antinice, mi smo došle da ozbiljno popričamo s tobom.
– Recite!
– Riječ je o Anti.
– Da se i vama nije udvar’o? – upita Antina sestra pokušavajući da bude duhovita – I onom se cvijeću pred kućom non stop udvara, pa reko’…
– Jest! – u glas će Zeničanke.
Antinica ostade u čudu otvorenih usta.
– Vi to ozbiljno? – upita Antina sestra – Auuu, pa sad ima logike, zato se i mećk’o povazdan onim gelovima od trava, bezbeli da ostane mladolik tuđim ženama…
– Moj se Anto udvar’o? – kroz plač će Antinica.
– Mi nismo pristale s njim. Mi smo poštene žene i ovo vam može cijela Zenica potvrdit’. Koga god tam upitate za nas, odgovor će bit’ isti – ono majka jednom rađa.
– Ma znam, ali… – procijedi Antinica.
– Pa šta vam je rek’o?
– Nije nama lično rek’o već nam se tradicionalno udvar’o preko posrednika.
– Kojeg posrednika?
– Preko S.
– Misusovo, je l’ on normalan? S. povazdan samo pije i trača. Cijelo će selo znat’. Pa šta je moj brato konkretno rek’o S.?
– Rek’o da ‘oće se nama za Zenicu.
– Snao, ja sam rekla da ste pojeli govno što ste oti internet uvodili. Sve je to on na fejzbuku naučio.
– Šta je fejzbuk brakova rasturio… – konstatovaše Zeničanke – Čak je i nama Anto maloprije predlag’o da se spojimo na oto. Kad smo odbile rek’o da smo gadovi.
– To vam je savjetovo samo da bi s vama mog’o iz zople sobe besplatno pričat’ kad mu ove jadne ženice nema kod kuće. Sumnjivo bi bilo kad bi s vama besjedio na tarabi, selo bi svašta moglo pomislit’.
– Vi rekoste da niste s njim pričale – upade Antinica u razgovor – već da vam je udvaranje prenosio S.
– Ma on naredio S. da nam sve prenese, pa škiljio iz prikrajka da vidi kako ćemo odreagovat’. Kad smo povisile ton nakon nepristojnije ponuda, on se prikučio i to i bi.
– Zar ovo da doživim po stare dane? – zakuka Antinica – Joj, šta će djeca rijet’?
– Ti ne znaš s muškarcima! – poče Antina sestra – Jest on moj brat, al’ i on je muško, a svi su oni isti i kod svakog se život vrti oko jedne stvari, samo me sramota izgovorit’ oko koje. Ti s njim moraš drugačije!
– Pa šta da uradim?
– Prvo mu letilicu izbi iz glave.
– Upravu je! – složiše se i Zeničanke.
– Ma kako da mu je izbijem iz glave, kako, ja ne znam ni kako to čudo izgleda?
– Ota letilica je k’o balon i na nju je dol’ nekim kanapama privezan veliki sepet u koji se popnu ljudi. Nema ni šoferove šajbe ni volana. Sve se radi pomoću otije kanapa. Mi smo svijeta prošle i naviđale se otoga.
– U mene Anto kaže da u to ne mere stat’ insan već samo mobitel.
– Joj, jesi naivna! Mušku ne vjeruj nikad, pa nek je i oto muško sto puta moj brat. Eto jeste li vi đe čule da ima letilica dron koja snima odozgo, a svijeta ste prošle?
– To da postoji prvo bi se raja u Zenici otijem priskrbila i te bi letilice naselile zeničko nebo dok si rek’o KP dom. Tam sve dođe prvo. Iz zraka se snima kad se insan popne u šta leteće, pa ozgor sve to odradi.
– Pa šta ja sad trebam konkretno da uradim? – zavapi Antinica.
– Konkretno da ne mere bit’ konkretnije – razbi mu mobitel od glavu. Tako ćeš mu išćerat’ iz tintare sve fiks ideje, lišićeš ga pomisli o tuđim ženama i spasićeš brak.
Utom se ču kako Antan skida rudarke i ulazi u kuću. Jadan, da samo zna šta ga čeka!
