Rat je. Krenula sam u školu. U bukvaru sam naišla na pjesmicu o lastavici i dječaku koji ju je zavolio. Dolazak zime je prekinuo njihovu ljubav, jer je lastavica otišla bez pozdrava u neke toplije krajeve. Gorko sam zaplakala, obrisala oči rukavima i rekla mami:”Ovako je i tetka Rada otišla, bez pozdrava.”
– Ne briši oči rukavima! To ti je školska majica! – frknula je mama pokušavajući da skrene s teme.
Tetka Rada je u ratu otišla u inostranstvo bez pozdrava, valjda da se poštedi mojih suza, a i nas da poštedi svojih suza. Kada su mi saopštili da je otišla, počela sam je tražiti po babinoj kući misleći da je odlazak varka, da se sa mnom igra žmirke po nekim novim pravilima, opominjući je riječima:”Rado, Rado, izađi, ne sviđa mi se ova igra! Ne volim tražiti! Sjećaš se, ja se volim kriti da me traže!” Kada sam ustanovila da nije u kući, izletila sam napolje i pretražila štalu, popela se na jasle i onda na tavan. Ni tamo je nije bilo. Plačući sam progutala Radin odlazak. Pola sam rata smišljala šta ću joj reći kada je vidim poslije rata. U svojim sam se mislima svađala s njom i izlagala joj sve razloge zbog kojih se trebala makar pozdraviti, a dobro sam znala kakav bih ja cirkus napravila da mi je rekla da odlazi i da je vjerovatno ovako ako ne najbolje onda sigurno najpametnije i najbezbolnije.
Jednog smo dana mama i ja pisale pismo Radi. Kako su tad odlazila pisma pojma nemam, samo znam da je to pismo stiglo do Rade i da nam je ubrzo odgovorila. Insistirala sam da mama napiše da sam pošla u školu, da nas je trideset i troje u razredu, da se učitelj zove Elbin i da sam ja najmanja i najmršavija u razredu.
– Hoćeš li da prepišemo u pismo i onu pjesmicu o lastavici?
– Neću! Hajde da se mi njoj k’o ljudi nagovorimo! – nagovara sam mamu.
– Ne može!
– Dobro, prepiši pjesmicu, a ja ću se njoj već lično nagovorit’ kad dođe! Ma ima da joj… – siktala sam uvrijeđeno svjesna da bih i ja na njenom mjestu isto postupila.
Kada je Rada došla nakon rata, od silnog sam uzbuđenja zaboravila da joj se nagovorim i da je pitam zašto me tek tako bez pozdrava ostavila i otišla u bijeli svijet. Godinu dana kasnije, jednog septembarskog dana dok su se laste spremale za polazak, našu je Radu u dvadeset i osmoj godini izdalo srce, pa je iz bijelog svijeta otišla na onaj svijet. Nije imala kad ni zbogom reći.
One se pjesmice danas samo kroz maglu sjećam, iako sam je nekad znala napamet.
“…voljela me jedno ljeto jedna lasta mala…ni zbogom mi nije rekla…da je ostala i dobila kijavicu, kupio bih joj jednu malu grijalicu…”
Tražim tu pjesmicu godinama, ali je čak ni na internetu nema. Danas, za razliku od onda, volim tražiti, štaviše, traženje mi je u opisu zanimanja. Eh, da mi je pronaći tu pjesmicu, da se serbe isplačem i nagovorim sudbini, ima majica, ne štedim rukave!
