– Oklen kreće, sa vr’a sela il’ s početka? – vikala je bakica u slušalicu – Aaa, veliš? Dobro. Dobro.
– Šta kaže? – upitao je djed.
– Kren’o sa vr’a, kod nas je za po sata. – odgovarala je bakica – Ne prikučuj se ti šporetu! Sjedi do prozora i gledaj kad će izbit’.
Bakica je pažljivo stavljala drvo u ložište starog smederevca, ma toliko pažljivo kao da eksplozivnu napravu montira.
– Mama, gladni smo! – vrpoljila su se na čitanku začešljana djeca.
– Dosta vas je više! Čim me vidite vičete da ste gladni! Kad ode, svi ćemo skupa jest’. I ja sam gladna, pa koga briga?!
– Upravu si, sna’o! – povika bakica – Čim usta otvore meni se počnu prikazivat’ mrve po podu.
– E, nek ste se i vas dvije u nečemu složile. – konstatova djed koji je zadužen da gleda napolje.
– I ja sam gladan! I dosta mi je ovog više! – izjavi sin djeda i bakice, muž snajke i otac djece – Puna kuća raznolike hrane, a moram čekat’.
– Dosta i tebe! Star konj, a ne zna guzu suspregnit’ po sata. Istrpi! Čim on na kapiju, svi da ste ustali i zategli prekrivače. Kad ode radite šta vam mila volja.
– Nama je mila volja sad jest’.
Ovako izgleda dan nakon blagdana u svakom domu kada parok zalazi da škropi kuću. Sve mora biti cakum-pakum, od kuće i okućnice do haljnki na svakom čeljadetu. Bakica se opet uhvatila kućnog telefona.
– Dokle je? Aaaa, u Mare! Fala, fala! Čuj to? – zborila je prateći očima pazi li djed dovoljno.
– Šta kaže strina?
– Kaže da je Mara paroku prostrla onaj tepi’ što su ga dobili od one gospoje iz grada kad su je selili u drugi stan.
– Onaj crveni?
– Ja, ja. I veličasni ga kulturno obiš’o uz obrazlaganje da je šteta prljavim cipilama hodit’ po takvoj lijepoj stazi. Za njim i prakantur isto tako obiš’o tepi’ u rudarama, ccccc.
Nakon nekog vremena, bakica opet uze slušalicu da provjeri dokle je velečasni došao.
– Nemoj mi rijet’? – iščuđavala se najnovijim informacijama – I đe sad? Dobro.
– Veličasnog skrenula Anica da jede ima i po sata.
– Duže jede neg’ što misu drži! – frknu gladni sin.
– Ma pusti to! De da ovo čujete! Znate kak’a je Kata i da joj je krpa milija neg’ onaj čoek s kojim je u brak ušla…
– Skrati! – opomenu je djed.
– E, izula je paroka!
– Čuuuuj?
– Ja, ja. Kaže narod da je jedina u selu vidila kako izgledaju u paroka čorapice. Ma nije meni – nastavljala je bakica – što veličasni uđe u cipilama, al’ kad onog prakantura vidim da se nije izuo, et’ želudac mi se izokrene!
– Pa kako ga je izula, zna l’ se šta?
– Rekla mu da su u njenoj kući njena pravila i da se prema otijem pravilima svi izuvaju na otiraču pred vratima. Kažu da je onom smeđom haljinkom veličasni pomeo Katinu ploču dok se sageo i izuo.
– Pametna žena! – frknu sin – Em ga gladni čekamo, em je zasjeo kod Anice, em mu plaćamo blagoslov plus što stavljamo koju paru i na križ, stvarno nema smisla da u obući ulazi.
– Tako je od pamtivijeka! – opomenu ga bakica.
– On iznosi pare iz kuće i smije obuven, a ja donosim pare u kuću i kad šta zaboravim nit’ vas dovikat’ nit’ se izuvat’, pa uđem obuven i nastane rat. – ironično će sin.
– Ma nek uđu u obući, brate, ne dolaze svaki dan! – pokuša djed malo amortizivati situaciju.
– Ja, ja, kad ti ne čistiš!
– Evo ga! Ustajte!
– Hvaljen Isus i Marija!
– Navijeke! Slobodno vi u obući – svečano će sin – nije tepih obraz da se ne može oprati!
– Tako je! – potvrdiše ostali u glas.
