Piše: Ivona Grgić
– Pustite te gluposti oko Zeničanki – izjavi Anto – de da ja nas slikam novim mobitelom.
– Bolje bi mi mešcini bilo da si me i var’o nego što si zijanio 1920 marki na oto govno. Joj kud ti razbi ono ćalo, sad mi dođe da samoj sebi razbijem glavu? – zakuka Antinica – S otijem smo novcom mogli čuda napravit’.
– Ma, ženo, to je na rate. Mjesečnu ratu ni ne osjetiš.
– Ja svaku marku zijanjenu iz našeg džepa osjetim, svaku! Pemzija nam je mala, a ti se rasipaš na gluposti, joj, mati mila, što me rodi vaku glupu, što? Stari smo, treba nam i za lijekove…
– Ja sam na fejzbuku pročit’o da mi gazimo po lijekovima. Za svaku bolest raste trava. Ne punio ja džepove farmaceutima! Odo ja u njivu, pa ću ja nama nabrat’ zdravlja.
– Ti si sto posto lud! Izasućete se k’o i od one aloje! – izjavi Antina sestra.
– Ma jok. Naš’o sam pouzdanu stranicu. Aloja je super, samo sam ja prigonio s njom. Nema rezultata preko noći, al’ je lice zatezala pošteno. Da sam još malo istrpio, sad bi bio k’o momak.
– Rođo – izusti S. u želji da skrene s teme – znaš šta po selu za tebe kažu?
– Šta?
– Lesi se vratio kući.
– Oj, budala! Sad ti, dragi naš S., odi svukud, pa im ispričaj kako sam pazario novi mobitel, nek puknu od muke. Nemoj pričat’ da sam Zeničankama zap’o za oko, to ni slučajno. A ja ću jest’ i odo napravit’ fotosešn.
– Šta ćeš napravit’?
– Slikavaću okolo šta mi se učini zanimljivim.
– Rođo, ja ću za jednu dvolitrenjaču pivu po selu pričat’ šta god mi narediš.
S. dobi dvije marke, pa trknu do trgovine i dole raji poče ispovijedat’.
– Lesi se vratio kući.
– Koji Lesi? – upita ekipa.
– Antan. Naš’o neku funjaru preko fejzbuka, čak joj i novi telefon bio kupio, ej, telefon od 1920 konvertibilnih marčica, pa se posvađ’o s njom i sad se vratio ženi k’o da ništa nije bilo. Radi otoga mu je žena i razbila glavu, a ne k’o što narod priča da je fasov’o radi prikomjernog korišćenja fejzbuka. Ota fufa od njega mnogo mlađa. Eno sad se šepuri s onim telefonom po bašči i slikaje.
– Pa đe naš’o otu, sto mu gromova, mak’o iz sela nije?
– Danas fejzbukom sve nađeš – od krave s teletom, haljinčeta do ženska, samo trebaš imat’ onaj velikački telefon i internet.
– I šta kažeš, ota ga ispuricala?
– Ja ba, al’ naće on novu kad onu letilicu pazari. Žene se lijepe na takve stvari. Sjedeš u taj dron i eto te za pet minuta u Tuzli.
– Đe će sletit’ u Tuzli?
– Joj, vi k’o djeca. Pa na stadion. Nekad su se na stadionu djeca igrala, a danas kako imaju ote internete više se ne igraju, pa se zato na stadionu parkiravaju letilice dronovi. Vi vala ništa ne znate. Nikako ne idete u korak s vremenom.
– A ko je to tebi sve isprič’o?
– Pa, Lesi, al’ prije nego što je uopšte zgamiz’o od kuće onoj aspidi. On je pravi znalac. Sve na internetu naučio. Čak i engleski proprič’o.
– On proprič’o engleski?
– Jaaaaa. Sve viče “o maj gad, vat a fak, baj d vej, šit, fotosešn, fejs, helem nejse”.
– Pa kad će konačno uzet’ otu letilicu?
– Zakapario je, pa sad čeka nekog kopilota da mu pregleda oto s dijagnozom. – lagao je S. – I onda je nebo njegovo.
– On će aman Boga vidit’ prije sudnjeg časa. – čudili su se pijanci okupljeni oko gajbe pive – Žao nam samo one jadne ženice, kad budala ljusne o zemlju pemziju će joj srezat’.
