Dervišova sestra Dervišu nikad ne ostavlja novac, jer zna da će to on pretvoriti u tečno stanje, pa mu nakupuje namirnica koje ponačinje da ih on ne bi prodao, a novac za odlazak na biro sakrije u kući, pa mu pred odlazak javi gdje se tačno nalaze. Jednom on angažova komšiju S. da pretresaju kuću pošto je smatrao da rođo ima nos za takve stvari.
Nakon neuspješnog pretresa Dervišove kuće sjedoše na verandu.
– Đe li hin je mogla sakrit’?
– Ne znam! – frknu S. – Nego de ti meni kaži šta si ono pokiselijo u koritu?
– Prljavu odjeću, što pitaš?
– Ti veš pereš na ruke?
– Perem.
– A imaš mašinu?
– Imam, samo što su te mašine plaho komplikovane, pa ja to ne koristim. Ima na njima brojki, ima i ovca kraj broja četerest, gaćke kraj broja devedeset, majca kraj broja triest, onda neko dugme i kraj njega zvrk pite, ma da skratim, za korištenje veš mašine treba imat’ fakultet. A jesi l’ znao da svaka odjećka na sebi ima ‘tiketu i da na otoj ‘tiketi piše na kol’ko se pere? To me stalno zbunjiva. Ja dok nakupim gaća za punu mašinu na devedest, valja mi bez gaća makar dva dana hodat’ dok se sve ne osuše.
– Derviše, nije tako. To šeset, devedeset su ustvari minutaže kol’ko ‘oćeš da ti se koja odjećka pere. Staviš na trideset k’o ja i čalaka po sata. A to đe ima burek, to ti je ako se uflekaš maslom. Ovca je za odjeću u kojoj se ide u štalu.
– Ne razmišlj’o ja. Valja gledat’ je l’ mašina odradila, pa to čalaka, skače, zuji… Ide mi na živce. Ja lijepo pokiselim odjećke sve skupa, naspem čep deterdženta i ostavim da prenoći. Sutradan ocijedim, metnem u čistu vodu na par sati, izvadim iz vode i neocijeđeno turim na štrik. Ne izgužva se ništa.
– Eeeee – spasonosno će S. – da pare nisu u bunkeru đe se meće prašak u mašinu?
Čim otvoriše taj pretinac, ukaza se cener u vrećici za zamrzivač.
– Vidi, lisice, đe se sjetila da sakrije pare… Rođo, ti si genije, a ja još veći što sam te angažov’o.
