Došao meni jedan rođak na kafu. Nismo se dugo vidjeli, pa se otvori bezbroj tema za razgovor koje se ubrzo i zatvoriše zbog jednog problema koji je i njega i mene valjano strefio u životu – problemi sa zubima. Utom dođe i komšija S. Kukamo mi tako jedno drugom, prepričavamo potanko intervencije koje su nam rađene pod okruglom zubarskom lampom dok je sisaljka odjedno usisvala i pljuvačku i volju za životom, a i šuškavce iz novčanika koji su se po riječima komšije S. mogli i konstruktivnije utrošiti nego na nešto tako banalno poput zuba.
– Joj, joj, ne da mi se ovo više slušat’. – žalosno izjavi komšija S. – Te neke Bože me prosti gingive, kiretaže, lasersko tretiranje desni, krune, metal, keramika, cirkon… Nego de ti meni, rođeni, reci jednu jako bitnu informaciju!
– Koju?
– Jesi l’ ti Bog dao oženjen?
– Jesam.
– Pa ‘ljeba ti šta više kuknjaraš oko otije zubiju? Im’o, nem’o, jaka stvar. E, da nisi oženjen il’ da si pušćenac to bi možda i bio problem…
– E, nek si mi, rođo, otvorio oči! – prekinem ga – Ja do sad sve mislila da zubi služe za nešto drugo kad ono…
– Samo mene slušaj, sekice, i iće ti k’o po loju. Putovi kojim ja usmjeravam ljude su uvijek u visini šahtova, ja, ja!
