Dođe mi na kafu prije nekoliko godina jedna djevojka koja se nekad zabavljala s našim komšijom. Nađe se na kafi i komšija S. Potegnuše se za stolom mnoge životne teme, malo se radovalo malo se tugovalo, kao i u svakom druženju. Onda se ona jezički dotače svog bivšeg koji živi već duže vrijeme u inostranstvu ne bi li od nas iščičila kakvu taze informaciju, a mi sliježemo ramenima u znak saosjećanja jer se baš vidi da još tuguje za njim.
– Bivša seko, nemoj da budeš tužna – poče S. – šta će ti onakav čovjek? Ono je k’o zla para.
– Upravu jesi, ali eto, mi smo planirali zajednički život i…
– On, bivša seko, nije ni za kaka zajedničkog života. Može popit’ više i od mene, a znaš li ti šta to znači?! Samo što su njemu mamica i tatica kupili kola, pa ga narod nije viđ’o kakav se vraća kući, a i vrać’o se kad normalni ljudi spavaju dubokim snom, a ne k’o ja na vrijeme, pa mu je i to olakšavajuća okolnost. Jedva ulaz potrefi kolima, još mu tajo i mama kapiju ostave otvorenu da ne bi stradala, očiju mi, a ja svoju zatvorenu uvijek potrefim od prve i to je otvorim svojeručno. A oni njegovi, uf, smradaju o meni k’o da…
– Ma sve mi je jasno, dragi S., ali srce ne zna za…
– Seko, da tebe tvoj S. nešto poduči jer sam ja ipak iskusniji. U brak se ulazi glavom, a u kafanu srcem, zapamti!
