Došli Derviš i komšija S. kod mene na kaficu i čašku ljute. Zajmi se tako priča, a vidim ja S. nešto ljut.
– Rođo, šta ti je?
– Ništa, sekano. Ustvari jest’ mi nešto. Baš jutros pričam sa Dervišom, Derviše, ne daj mi lagat’…
– Ne dam ti lagat’!
– Pričam ja s njim i konstatovašmo da su naši zetovi da te Bog sačuva. Obećavali sestrama kule i gradove, a i nama usput, samo što mi od kula i gradova crepke ne vidjosmo. Al’ jedna je stvar i više nego odlična – zetovi su promjenljiva kategorija.
– E, tu je belaj – ubaci se Derviš – sestre su nam poglupe. Nemaju našu pronicljivost ni spsobnost uživanja u životu. Ja sa sam one, dobili bi svi naši zetovi momentalni otkaz. I to nije sve – reče Derviš kao onaj spiker sa reklame top šopa – ja bi’ o njima prič’o đe god stanem, pa nijedno žensko im ne više nikad prikučilo ne bi. Nisu oni k’o S. i ja sposobni da samostalno žive bez ženske ruke, jok! Vidili bi oni Boga svog samo da sam…
– Pa jesu li oni vama ikad išta dali? – upitah iako znam jako dobro šta su sve učinili za dvojac.
– Sve same gluposti, sekano. Juče mi na kućnu adresu dopremljeno sve za sijanje – lukovi, kompirovi, sitna sjemena, graškovi, a i Dervišu će isto bit’ uručeno. I na kraju krajeva, šta će to nama? Mi vjerujemo samo u moć žitarica od kojih se pravi zlato to jest’ piva. Sve ovo ostalo je nepotrebno za naše normalno funkcionisanje. Mi smo apsolutno tužni i demoralisani stajali kraj onog gnjojiva i…
– Skidali zetovima sve po spisku!
