Dođe jednom komšija S., a ja za računarom.
– Ooooo, opet pišeš one priče?
– Da. Nego, imaš li ti kakav talenat?
– Jednom su me ubijedili da znam crtat’. Društvo hapi komadić krede iz škole, zamole me da im nešto nacrtam na tavanu, kad ono tamo metnute hrastove daske da se suše. I namole me da po onim daskama nacrtam mrtvačke glave kakve su na eksenciji bile. Ja to nacrt’o, oni rekli djedu šta sam našar’o na njegovim daskama koje je pripremio za mrtvačkog sanduka, a nisu rekli da su me oni zamolili da to uradim njima za ljubav. Taj djed ubio hljeb u meni motkom.
– Šta joj smetaš, vidiš da radi za kompjuterom? – s vrata ga napade kona koja je došla vratiti trnokop koji je posudila od nas.
– Nije ovo kompjuter već laptop – frknu S. i upita – hoće l’ ta kafa?
– Sve ti znaš! – dodade kona.
– Upravo joj pričam kako me tvoj svekar istuk’o kad sam bio mali.
– Na pravdi Boga! – ubacujem se.
– Ma, seko, nije na pravdi Boga već na meraji i to da svi vide.
