– Draga moja seko – priča mi S. uz kaficu i čašku ljute – Derviš i ja se slažemo k’o jabuke i ciment.
– Misliš cimet?
– Ja, ja, onaj kafeni prašak, bona. Ja sam k’o jabuka, čvrst i dam se ponekad gulit’, sebi izgledam ucrvano kad sam bez pive i služim raznim namjenama. Jabuke, sekano, možeš iskoristit’ na mnogo načina, primjera radi, za pitu, za sirće, za rakiju, za kolače, a možeš nekog jabukom i gađat’. Takav sam i ja, od mene sve same blagodati, a onaj Derviš je tu da se umiješa u moju svakodnevnicu. Sad ću ti ispričat’ šta je bilo juče. Dođe meni Derviš s torbakom punim piva i zasjedemo mi napolju. Hvali se kako je skoro bio na jezeru Madrac sa sestrom i kako su mu morali stat’ čak pet put do tam, jer je mor’o napolje radi sebe. To on meni prka da se nadojio pive prije jezera, znaš one fazone ima se, može se.
– Derviše, nije Madrac već Modrac, jadan ne bio. – opomenem ga.
– Ti samo ispravljaš čeljad. – frknu Derviš.
– Dobro, neću više.
Onda se on meni, sekana, poče hvalit’ kako je dobio usisivač od sestre. Kaže laminat’ čupa kako je jak. Otaj je usisivač valjda proizveden u Njemačkoj. Utom dođe konin sin onaj što studira u Beču, a Derviš nikako da se sjeti imena otog usisivača.
– Da nije “mile”? – upita konin sin.
– Nije mu taj naziv.
– Gorenje?
– Ma nije ni oto.
– Beko?
– Nije! Ime mu je stranjsko, njemačko, jer je logično da švapski proizvod bude imentovan njemačkijem nazivom. Ma, ljudi moji, ja kad bi sebe pokuš’o usisat’ meščini i mene bi uvuk’o u sebe.
– Derviše – povika tetka Zeničanka – da na njemu slučajno ne piše Miele?
– Bravo, bravo, Miele se zove. Jak k’o tenk, a zvukovi koje ispušta su slični bagerovim zvukovima. Mrtve budi, žive guta.
– Pa, to sam i rek’o – “mile”. To je marka Mile. Piše se Miele, a čita se Mile.
– De ba, dijete, nemoj se sad tu pravit’ važan i pametnjarit’, ti to nisi znao pravilno izgovorit’. Opasno gutaš slova, a to ti ne valja kod učenja stranjskije jezika. Veoma je važno izgovorit’ svako slovo koje piše. To je stub pismenosti, ako nisi znao.
